Dok sam danas prepravljao roman, shvatio sam da imam dve iste verzije jedne iste scene, napisane u toku dve različite prilike, verovatno nedeljama udaljenim jedne od druge. Zanimljivo je da nisam shvatio kako dva puta pišem jedno te isto, i još mi je zanimljivije koliko su neki pasusi približno isto napisani. Što znači, da kad imaš ideju u glavi, nije bitno da li si napisao sinopsis ili ne, ako za nešto veruješ da bi trebalo
Pisanje romana je verovatno najčudnija stvar koju sam ikada radio. Nešto što mi je juče delovalo kao briljantna ideja i što može da se pretvori u takozvani “main plot” iliti glavni tok radnje, danas mi deluje kao apsolutna glupost, i sve što sam danas radio jeste da sam eliminisao sve delove romana koji su vodili ka jednoj takvoj ideji. Ono što je još zanimljivo povodom toga jeste da kada obrišeš sve to, osećaš se kao
Danas je bio još jedan dan u kom sam prebacio stvari sa jednog mesta na drugo, manje više u rasponu od tri-četiri poglavlja. Ono što je bilo u prvom, sada je u četvrtom i slično. Ono što mi je još zanimljivo jeste da mi deluje da sam na pragu da pronađem novu misiju za svog glavnog junaka koja ne samo da može da postane “subplot”, već vrlo lako može da se pretvori u “main plot”
Danas sam prešao dobar deo onoga što sam već bio prešao drugi put. Da budem tačniji, ostaje mi još samo dva poglavlja da pređem kako bih mogao da nastavim sa drugim prepravljanjem, da ne kažem – drugim draftom, tamo gde sam stao. Tehnički, prvih nekoliko poglavlja će proći kroz 3 drafta, ali to ne bi trebalo da me zbunjuje ili da menja bilo šta jer samo prosto morao da napravim izmene koje sam juče najavio.
On Neil Geiman-a sam naučio da kad zabodeš u pisanju, kada ne možeš da nastaviš, znači da si negde pogrešno skrenuo i da bi trebalo da se vratiš i identifikuješ pogrešno skretanje i to je upravo ono što sam danas uradio. Krenuo sam da čitam i da prepravljam sve ispočetka, i vrlo brzo sam našao pogrešno skretanje. Glavni lik je imao jednu osobinu koja nije išla uz njegovu sve ukupnu ličnost i moj zadatak je
Danas sam od dva loša poglavlja napravio jedno solidno. Napisao nešto malo i mnogo toga obrisao, pa sam 1000 reči u minisu u odnosu na juče, ali to nije toliki problem. To nije problem uopšte. To je normalan deo procesa. Zadovoljan sam kako se na kraju završilo. Bio sam na pragu da obrišem čitavo poglavlje jer nije imalo nikakvu ulogu. Bilo je prosti razgovor dvoje ljudi koji ne vodi nigde, ali na kraju se ispostavilo
Danas je završeno još jedno poglavlje. Nešto sam dodao, nešto više oduzeo, ali brojanje reči ovog momenta nije ni bitno. Trenutno mi ova faza pisanja romana deluje kao slaganje rubikove kocke. Kreneš od krsta, završiš prva dva reda, pa napraviš krst na suprotnoj strani i onda nameštaš preostala četiri ćoška; roman je trenutno u fazi nameštanja prva dva reda, oni idu nešto teže, posebno ako nisi vešt u slaganju rubikove kocke, ali kad ih završiš
Ponovo sam bio napravio dužu pauzu u pisanju. Imao sam određenih problema koji su mi okupirali misli, pa nisam mogao da se skoncentrišem na pisanje. Drago mi je da sam konačno prekinuo post koji je trajao nekih osam dana. Nije da nisam razmišljao o pisanju tih dana, ali mi se jednostavno nije dalo da sednem i da pišem, pa sa dopustio sebi taj luksuz. U buduće moram da se vratim u rutinu da svakodnevno pišem,
Danas sam prepravio jednu staru scenu. Dodao neke delove, izbacio druge i premestio čitavu scenu na drugi kraj romana. Ne mnogo daleko, ali dovoljno daleko da ne bude u istom poglavlju. Deluje mi da je ovako bolje. Ima više smisla. Scena još uvek nije gotova i, što bi se reklo, ne radi kako bi trebalo, ali ima neki sentimentalni oblik koji je još uvek zadržava u romanu. Mada, ako ne dobije neku specifičnu ulogu, rizikuje
Napisao sam nekih 500 novih reči, ali sam obrisao čitavu jednu staru scenu, jer prosto ne pripada romanu više. U prvoj verziji likovi su bili poznanici, a u drugoj su najbolji prijatelji, a scena koju sam izbacio nije bila dosledna nečemu što najbolji prijatelji rade.
