Danas je bio mnogo bolji dan nego juče. Ne dobar dan, ali bolji nego juče. Napisao sam 1000 reči i to je ono što se ovog momenta računa, što je ovog momenta bitno. U sredini priče, pojavljuje se novi lik koji dobija sve značajniju ulogu. Zaslužan je što se uz njegovu pomoć otkrivaju neke bitne stvari iz prošlosti protagoniste, tu je da pomogne protagonisti, ali ne kao mentor, već kao saputnik u avanturi, ima neke

Nisam pisao 4 dana.  Ne znam šta je tačno uzrok tome. Mislim da ima više faktora. Prvo, moguće da sam se premorio. Kod mene postoje ti periodi u kojima sam hiper produktivan i tada nemam granice, radim po čitav dan, i onda dođe dan kada ne želim da ustanem iz kreveta i taj dan nekada ume da traje nedeljama, ili mesecima. Ovoga puta sam upotrebio svu svoju snagu volje da bih prekinuo niz od 4

Kapacitet mog pisanja se definitivno povećao. I danas sam bez problema napisao 1000 reči za nekih 60 minuta. Ne mogu to isključivo da pripišem brzom kucanju, jer zapravo i ne kucam naročito brzo, već iz toga stoji nešto drugo. Pretpostavljam veliki trening i bezbroj seansi pisanja blogova i fikcije čak i onda kada mi se nije pisalo.  Današnja seansa otišla je u nekom nepoznatom pravcu, i u momentima sam se pitao šta se kog đavola

Ipak sam morao da se vratim nazad da bih izašao iz ćor sokaka u kog sam se saterao juče. Zapravo, nisam se juče u njega saterao, ali sam tek juče shvatio da se u njemu nalazim. Pribojavao sam se tako nečega, i setio sam se da imam odbrambeni plan, setio sam tačnog mesta na kom sam sa u narativu napravio pogrešno skrentanje i čak sam ostavio komentar u dokumentu da bi trebalo vrlo dobro da

Kinezi bi rekli veoma srećan broj – 88. Što se mene tiče, nisam siguran. Završio sam pisanje iz tri puta. Ujutro smo morali ranije da vodimo Natašu u vrtić jer su se spremali za nastup za kog su vežbali prethodnih mesec dana, ako ne i više, pa sam do odlaska uspeo da napišem nekih 400 reči. Vrativši se s treninga, nastavio sam da pišem, ali smo se tada uključili u prenos uživo Natašinog nastupa. To