Dan 48. Osećam se kao na rolerkosteru. Koncentracija mi je rasejana na sve strane i tako mi izgleda i današnje pisanje. Siguran sam da će biti prilike da se popravi, bitno je otkucati tih 500 reči u toku dana koje će me dovesti bliže kraju, pa makar one izgledale kao da su pisane na rolerkosteru.
Iako nikad ne znaš koliko će tvoj roman na kraju imati reči, otprilike možeš da predvidiš, tj. trebalo bi da predvidiš. Ja sam, eto, predvideo da će ovaj moj roman imati 100,000 reči, barem nakon prvog drafta, što znači da sam danas stigao do prve četvrtine, bar po broju reči. Što se tiče mog napretka kroz zaplet, još uvek nisam dostigao četvrtinu. Danas sam završio poglavlje na kom sam radio prethodnih 25 dana. To će
Čini mi se da to da li ću pisati odmah nakon što ustanem ili nešto kasnije u toku dana diretkno zavisi od toga kada sam otišao u krevet. Kada regnem ranije, i kada se naspavam, nije mi problem da pišem odmah nakon što se probudim. Ako odem u krevet kasnije nego inače, moram da provedem izvesno vreme kako bih se razbudio. Nekada se to oduži do popodneva nekada mi je dovoljno svega par sati. Kako
Nikad nisam bio neko ko je vešt u pisanju spoljašnjih konflikta, ali zato mislim da su mi unutrašnji koflikti jača strana. Čitaocima se uglavnom više sviđaju spoljašnji konflikti, lakši su za razumevanje, prosto jer je ove druge teže opisati. Ipak, ako se priča ukomponuje tako da su svi unutrašnji konflikti praćeni spoljašnjim, to je nešto što i najravnodušnijeg čitaoca ne može da ostavi u tom stanju. U poslednjih nekoliko dana pisanja osećam da imam suviše
Napisao sam nešto preko 600 reči. Zaneo sam se na kraju. Dugo sam danas pisao i na prekide. Uglavnom napišem sve u cugu, ali juče nisam imao baš najbolji dan, što znači da sam loše spavao, što znači da sam nakon buđenja donosio niz loših odluka. Prvo sam odlučio da ne idem u teretanu, pa sam odlučio da odgovorim na komentar na YT pre nego što bilo šta napišem u svom romanu, i taj odgovor
Subotom uglavnom ne pišem. Subotom imam 7 časova u školi što me iscrpi u svakom pogledu i onda sve što želim jeste da legnem da spavam, a završi se tako što igram igrice. Međutim, danas sam se osećao odlično i hteo sam dan upotpunim dobrim pisanjem i to je bio pametan potez. Napisao sam 500 reči, i nešto preko, i morao sam da se nateram da završim kad mi je bilo najlepše; prešavši 500 reči
Kada imaš skelet romana i kada popunjavaš ono što se nalazi između dve koske, kad ih spajaš, dešava se najveća magija pisanja romana. Koliko god ti pisao po nekom planu i koliko god ti znao, mislio da znaš, kuda taj roman ide, ono što se dogodi između dve koske te odvede na neka luda mesta za koja nisi znao ni da postoje, a kamo li da ćeš ih posetiti, i ta mesta su toliko čarobna
Nekada je neophodno pospremiti sto. Ne volim haos. Stavljam jednu po jednu stvar na sto, tamo gde mu nije mesto, i očas posla, sto postane haotičan. Haos je nešto što mi smeta pri radu. Nije puka Rezistencija koja pokušava da me zavede i odvrati od onoga što bi zaista trebalo da radim. U haosu se osećam prilično stresno. Volim kad su stvari na svom mestu. Zanimljivo je koliko pri pisanju postoje problemi koji nisu problemi
Jutros sam se taman namestio da pišem i prosuo sam punu šolju, srećom ne vrele, kafe po sebi, po tastaturi i po mišu. Impuls mi je bio “bolje da nisam ni ustajao iz kreveta”, i pomislio sam da je možda bolje i da ne pišem danas. Srećom shvatio sam da je u pitanju Otpor iliti Rezistencija i da je tražila i najmanji razlog da me odvrati od pisanja. Identifikovanje problema je pola rešenja, sve što
Napisao sam 500 reči. Ništa posebno nisam zapazio da bi bilo vredno komentarisanja. Pisanje romana ponekad ume da deluje kao otaljavanje. Ali, bitno je sesti svaki dan (ili svaku put kad imam prilike) i zapisati tih 500 reči. Kada čitaš taj isti roman nikad ne znaš kojih si 500 reči otaljao, a koje su došle iz neke, takozvane, inspiracije.
