Misli

Nostalgija

Nedostaje mi vreme kada nisam tek tako mogao da imam pristup tuđem mišljenju. Tuđa mišljenja su često u konfliktu sa mojim i nije toliko ni bitno ko je u pravu, da li ja, ili neko drugi, bitno mi je da ne znam šta neko drugi misli o meni ili o stvarima o kojima ja mislim.

Ne kažem da je tuđe mišljenje loše ili lošije od mog, ali meni, nije bitno; bar ne u velikoj meri; ili možda jeste. Kako god. Stvara mi problem to što imam pristup tuđim mišljenjima. Kao da sam taj pristup donekle utiče na moje odluke, raspoloženje i ta mišljenja utiču na to kako ću ja da mislim o svetu ili bilo čemu.

Pitam se da li je moguće reći nešto, a ne znati šta drugi misle o tome? Ni dobro ni loše. Znati šta drugi misle jednostavno umara; bar mene.

Nekada je to bilo mnogo lakše. Ako smo želeli da čujemo nečije mišljenje, morali bismo tog nekoga da pitamo, ili da nam neko prenese nečije mišljenje; mada to baš i nije najbolji način da se nešto sazna. Govorio sam o tome juče.

Danas, šta god da radimo, imamo prilike da saznamo tuđa mišljenja. Novine čitamo onlajn, i znamo šta drugi misle o članku. TV gledamo onlajn i znamo šta drugi misle o programu. Sve se dešava onlajn i svi iskazuju svoje mišljenje onlajn; dobro, ne baš svi, ali dovoljan broj ljudi da to bude previše, posebno ako smo skloni da konzumiramo tuđa mišljenja, a ja jesam; ne znam za vas.

Pratimo jedni druge i stalno izlažemo jedni druge mišljenjima; kao da je to sad ne znam kako bitno; a izgleda da jeste; ili makar tako deluje.

U plemenskim zajednicama tuđa mišljenja su nam bila od pomoći da saznamo kome možemo da verujemo, a kome ne, koji pripadnici susednog plemena su opasni po nas, a od kojih možemo imati neke koristi.

Danas, stvari nisu mnogo drukčije, samo su plemena veća i protok informacije je mnogo brži i baš zato što toliko dugo ovisimo i mišljenjima, što nam je toliko duboko utkano u DNK, baš zato je ovo hiper brzo deljenje mišljenja toliko zavisno.

Ne može da prođe 10 minuta a da ne proverimo naše telefone, računare, da vidimo šta to neko kaže ili misli; barem ja, a ne znam za vas.

Ironično je da ovo pišem na blogu, umesto u vlastitom dnevniku, jer samim tim što ću ovo postaviti na internet moram da znam da će svako ko ovo bude čitao formirati neko mišljenje, a de će me neki možda i obavestiti šta to tačno misle o ovome, iako me, iskreno, ne interesuje mnogo.

Još veća ironija je da ja, koji sam se zasitio vaših mišljenja, delim sa vama svoje mišljenje.

Na ovom blogu svakodnevno pišem o čemu god mi se tog dana piše. Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, mogu vam ih svakodnevno slati na mejl, i tako ih nećete propustiti u moru objava na fejsbuku.

Onima koji se prijave na mejling listu, poslaću besplatan primerke svog romana Krvavo zeleno, i kratku priču, 43 pored.

Samo mi recite na koju mejl adresu da šaljem.