Odloženo plaćanje

Mačke nisu kreditno sposobne. Pored osnovnih fukncija svakog organizma, preživljavanja i reprodukcije, njihov jedini posao je peru svoje krzno, a to nije naročito profitabilno; bar ne po našim merilima vrednosti.

Samim tim, ako bismo im dali nešto što će nam platiti kasnije, sigurno ne bismo dobili naš novac.

S druge strane, mi, ljudi, možemo danas da imamo nešto, a da platimo mnogo kasnije, ali po mnogoj većoj ceni.

Nema veze da li kupujemo televizor, automobil, kuću, ako će bol plaćanja doći u budućnosti, i u malim dozama, spremni smo da prođemo kroz njega.

Naš prodavac ima dugu strategiju. Umesto odloženog bola, on ima odložene prihode. Možda neće dobiti odmah šta želi, ali će u malim dozama, nekog vremena, dobiti znatno više nego što proizvod koji nam prodaje vredi.

Čini se da obe strane dobijaju ono što su želele; mi smo dobili ono što želimo, jer želimo to odmah, a prodavac je dobio nešto više para nego što je očekivao, iako nije dobio odmah.

Ali, da li smo zaista želeli da preplatimo određeni proizvod samo po cenu da ga imamo odmah?

Ako smo kupili nešto što nam ne treba odmah i po svaku cenu, onda samo prodavac dobija. Ako znamo da nam vrlo malo toga treba odmah i po svaku cenu, onda u većini slučajeva prodavac dobija.

Prodavac, ne samo jedan već više njih, dobijaju i kada odlažemo kupovinu skuplje, ali kvalitetnije stvari. Skuplje, ne znači uvek kvalitetnije, ali kvalitetnije je po pravilu skuplje.

Mnogo se više uštedi kada se kupe skuplje, a kvalitetnije stvari, a evo i zašto:

Ako kupimo jeftiniji mikrofon, da bismo uštedeli, često ne dobijemo ono što smo tražili, ili dobijemo, ali u mnogo lošijoj variijanti.

Zvuk nije dovoljno čist, nije dovoljno glasan, ima suviše šumova, čuje se strujanje vazduha, pohaba nam se kabel… i sijaset drugih problema na koje možemo da naiđemo kada kupujemo jeftin mikrofon.

Samim tim potrošili smo novac na nešto što nam ne služu svrsi, misleći da smo uštedeli. U prevodu, nemamo ni novac, ni stvar koju smo hteli da imamo.

Iduće što ćemo da uradimo jeste da kupimo novi mikrofon. Ako nismo naučili lekciju, opet ćemo kupiti jeftiniji mirkofon.

Kada konačno budemo odlučili da kupimo taj kvalitetan mikrofon, imaćemo troškove skuplje stvari i jeftinije stvari, a samo će jedna služiti svrsi; skuplja.

Da smo odmah kupili skuplju, uštedeli bismo.

Opet dolazimo do zaključka da je trošenje novca bolno, ali mnogo manje ako se to dogodi u budućnosti.

Još jedan oblik odloženog plaćanje kom smo skloni je plaćanje zdravljem.

Ješćemo jeftinu hranu, hleb, testeninu, gotova jela, kupićemo margarin umesto putera, suncokretovo umesto maslinovog ulja, šećer umesto stevije, da bismo manje potrošili na hranu.

Ako gledamo na kratke staze, od danas do sutra, možemo dosta novca kupujući jeftinu i nezdravu hranu. Baš kao u prethodnom slučaju, skuplja hrana ne znači uvek kvalitetnija, ali kvalitetnija hrana često znači skuplja.

Nakon što uštedimo na hrani, ostaće nam više novca da preplatimo onaj televizor ili automobil, ili da kupimo 3 jeftina mikrofona umesto jednog skupljeg, ne razmišljajući o dugoročnim posledicama našeg zdravlja.

Loša ishrana, i zanemarivanje bilo kog stuba zdravlja uopšteno, vodi ka hroničnim oboljenjima.

Možda ne danas, ali u narednih 10, 20 godina ćemo sigurno razviti razne hronične bolesti poput dijabetesa, disbalansa u tiroidnim hormonima, autoimuna oboljenja, srčana oboljenja, i mnoga druga, što znači da ćemo mnogo novca potrošiti na lekove, da ćemo odustvovati sa posla zbog čestih poseta lekarima, samim tim ćemo ili zarađivati manje, ili ništa.

Dakle, na duže staze, štednja na hrani se finansijski ne isplati, a ako u računicu dodamo i opšte dobro našeg bića, koliko se samo lošije osećamo kada smo bolesni, shvatimo da smo na velikom gubitku.

Ali, pošto plaćanje tako nečeg dolazi odloženo, ne predstavlja nam toliki bol, barem ne sada.

Ukoliko bismo od jedne cigarete mogli da dobijemo kancer, niko ne bi pušio.

Ili, ako bismo znali da jedna kocka šećera izaziva dijabetes i da bi morali da nam amputiraju nogu zbog jedne čaše kole, niko ne bi jeo šećer niti pio kolu.

Pošto je plaćanje odoženo, mislimo da ćemo brinuti o tome u budućnosti, ili se nadamo da se to neće baš nama desiti, od svih tih ljudi; jer ima onih i koji puše i piju kolu, pa im ništa ne fali.

Idući put, pre nego što pristanemo na odloženo plaćanje, bilo novcem, bilo zdravljem, trebalo bi da se zapitamo šta bi nam “budući ja” rekao povodom naše odluke.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.