Danas sam završio dve scene novog poglavlja. Prilično veliko poglavlje je u pitanju, ali mi ne deleju da može biti rastavljeno u dva zasebna.  Poglavlje obiluje mnoštvom flešbekova, koji su i te kako bitni za dalji razvoj događaja. Problem sa flešbekovima je što često mogu biti nešto “lepo” napisano koje nema mesta u romanu, ili u priči, već je neka priča za sebe. Da bih utvrdio da li flešbek ostaje ili ne ostaje u romanu,

Završeno je još jedno poglavlje, što znači da trenutno imam 13 završenih poglavlja i još 13 nezavršenih i još mnoštvo nenapisanih. Taj broj ne znam i ne mogu da naslutim jer do većih promena bi tek trebalo da dođe. Nakon što je prošlo izvesno vreme od kada sam krenuo drugi draft i od kada sam odlučio da ću da pravim drastične promene u samoj strukturi priče, sad više nisam siguran da je zapravo neophodno praviti

Danas sam prešao još dva poglavlja. Jedno je pretrpelo žestoke gubitke. Obrisano je bar 2000 reči, što znači da sam obrisao možda i 4 dana posla. Na te gubitke ne mogu da gledam kao gubitke nego kao nešto što sam dobio. Mikelanđela su jednom pitali kako je isklesao Davida, a njegov odgovor je bio – uzeo sam stenu i odstranio sve što nije David.  Za razliku od klesara, pisci ne počinju sa stenom. Pisci počinu

Završio sam još poglavlje. Nadam se. Roman nikad nije završen. Jednog dana jednostavno odlučiš da više nećeš ra radiš na njemu i nadaš se da je takav, kakav jeste, dovoljno dobar. Zbog raznih drugih okolnosti 2-3 puta nedeljno je najviše što mogu da radim na romanu i to u blokovima od sat vremena. Što mu dođe 2-3 sata nedeljno. To nije dovoljno, ali je bolje nego ništa. 2-3 sata mi deluje kao dovoljno vremena da

U jednom poglavlju sam pronašao prilično dugačku scenu. Imala je gotovo 2500 reči, pa sam je zbog toga izolovao u zasebno poglavlje.  Izbacio sam nekoliko pasusa iz nje, nekoliko dodao i činilo mi se kako sam napravio neke minorne promene, ali kad bolje razmislim, to poglavlje nije više ni nalik na ono što je bilo. Zanimljivo je kako svega nekoliko malih promena, jedan pasus manje, jedan pasus više, nekoliko dodatih i nekoliko oduzetih rečenica, mogu

Još jedna seansa koja je podrazumevala mnogo brisanja i vrlo malo pisanja. Zavrišio sam poglavlje za koje nisam siguran da će završiti u konačnoj verziji. Prilično je dugačko, a vrlo malo pokazuje. Verovatno može od svega da se napiše jedan dobar pasus i da se ubaci na kraj prethodnog poglavlja ili kao uvod u sledeće, kao neka tranzitivna scena.

Danas sam obrisao 90% jednog poglavlja. Ono što je ostalo pruža osnovu za nastavak tog poglavlja, ali nisam siguran da li će biti uspešno. Ipak napisaću ga.

Danas sam završio još jednu scenu.  Scena je drastično izmenjena u poređenju sa prvim draftom. Pitao sam se da li da je možda obrišem u potpunosti, ali sam joj ipak pružio još jednu šansu. Sadržala je mnoštvo dobrih pasusa, ali to nije bilo dovoljno da je ne obrišem. Morao sam da je napišem tako da ima početak, sredinu i kraj. Roman je kao ona ruska lutka, babuška. Roman ima početak, sredinu i kraj, svako poglavlje

Roman nije dobar zbog onoga što se u njemu nalazi, već zbog onoga što je iz njega izbačeno. Ne sećam se ko je ovo tačno rekao, ali ja sigurno nisam. Iako nisam taj koji je prvi primetio ovu pojavu, ne mogu da ne primetim da moj roman počinje da liči na pravi roman tek kad počnem iz njega da izbacujem suvišno.

Već koji put govorim da mi izuzetno prija da pišem uz muziku i onda to nekako smetnem s uma i prosto prestanem da puštam muziku kada hoću da pišem. Prethodni roman sam pisao uz Mocartov Rekvijem, dok ovaj roman pišem uz Balaševića. Ne smeta mi što razumem reči. Ne odvraćaju mi pažnju. Štaviše, kada pre podne pustim Balaševića moj mozak dobije signal da je vreme za pisanje i prosto ne razmišljam ni o čemu drugom