Pre skoro tri meseca počeo sam da radim kao dispečer ili šta god da bio taj posao, pošto su moja zaduženja mnogo veća od zaduženja jednog dispečera, ali dobro de.. Plan nakon povratka iz Kine nije bio takav, ali kako stvari ne idu uvek po planu bilo je za očekivati da neće ići ni ovoga puta, pa i nisu.
Zarada od jutjuba, pisanja, fotografije, još uvek nije ni blizu da pokrije troškove bavljenje tim poslom, a kamo li troškove života, pa sa stoga morao da nađem neki posao koji bi mi makar pomogao da preživim, ako ništa drugo.
Trebalo je da mi bude jasno već i prilikom konkurisanja za to radno mesto da je to radno mesto samo jedno u nizu onih poslova koje niko neće da obavlja i na kom si vrlo lako zamenljiv i na kom te tretiraju kao smeće jer te i plaćaju kao đubre.
Da se razumemo, kompanija je iz Kanade i razlog zašto zapošljavaju ljude iz Srbije je kranje jasan – jeftina radna snaga koja će biti zahvalna što ima platu nešto veću od minimalca, koja je za neke tamo Kanađane sića koju potroše na kafu, a da čak i ne ne piju svaki dan kafu u Starbaksu.
Kada neko traži najjeftiniju radnu snagu, to onda znači da krešu sve moguće troškove i to onda znači da posao baš i ne ide kako bi trebalo ili su u krajnjem slučaju cicije. U suprotnom, zaposlili bi nekog u Vankuveru i platili bi ga kako se plaća u Vankuver i pružili bi mu obuku za posao kako se obuka pruža u Vankuveru.
Ali, ali nas je ova pandemija išta naučila, onda je to da možeš da zaposliš nekoga ko i ne živi u Vankuveru, samim tim ne moraš da ga plaćaš kao da je u Vankuveru i zašto ne iskoristiti takvu priliku?
Druga stvar koja je iz ovoga trebalo da mi bude jasna je činjenica da kad kompaniji nije dobro i kada se radnici smenjuju kao turisti u Air BNB-u, onda to najčešće nije do posla već do samog menadžmenta, a u ovom slučaju, menadžer je ujedno i naslednik kompanije koju je osnovao njen otac, a ona je deli sa bratom i sa očevim partnerom. Drugim rečima, nema nikog ko je njoj menadžer, niti ima bilo kakav odbor, već tamo vlada menadžerska tiranija. Nešto poput posla kod privatnika u Srbiji, što je jedan od razloga zašto nisam tražio posao kod privatnika u Srbiji.
Da skratim priču, stanje na poslu je takvo da aktivno tražim drugi posao. Posao na kom nadređeni neće biti drkoš, već neko ko će da primeti sav moj dobar doprinos kompaniji, koji će se potruditi da nađe bolje klijente, a da otkači iste takve drkoše, posao zbog kog se neću buduti u sred noći i razmišljati o tome da li sam nešto zasrao tamo, ne zato što će moj zaser nekoga da košta nešto ili zato što se zaser ne može ispraviti, već zato što će menadžer da mi odbrusi nešto zbog toga.
I kad sam nabrojao sve ono što ne volim kod svog menadžera, pročitao sam poglavlje u knjizi Seth Godina, The Practice, o tome kako smo sami sebi najgori šefovi.
Kada sam malo bolje razmislio nakon čitanja tog poglavlja, shvatio sam da sve što mrzim kod moje šefice iz Kanade, sam sebi radim i to možda još gore nego što bi ona to radila.
Tačno je da s njene strane samo dobijam kritiku i da se ta kritika možda ne upućuje na najhumaniji mogući način, već je to jedno agresivno lupanje packi koje me istog trena vrate u srednju školu i setim se svih onih opaski koje su mi propali profesori STŠ Mihajlo Pupin upućivali svaki put kada nešto ne bih znao i takođe je tačno da nisam dužan to više da trpim, ni za kakve pare, a posebno ne za ovo koliko me sada plaćaju.
Ali, tačno je i da moja šefica nema uvid u sve ono dobro što ja uradim. Jer kad uradim nešto kako bi trebalo nema problema i onda nema potrebe da se kontroliše nečiji rad.
Posao vodoinstalatera je da se pobrine da voda ne curi tamo gde ne bi trebalo da curi, i ako on to odradi kako bi trebalo, nikada ga nećemo zvati da mu kažemo kako je odličan posao uradio, iako bi to trebalo svako malo trebalo da uradimo, jer zar nije magično da imaš vodu u kući i da ona curi samo tamo gde bi trebalo da curi?
Isto tako je i sa mnom i sa bilo kim drugim. Bitno je da odradiš posao tako da voda ne curi tamo gde ne bi trebalo da curi, i samo ti znaš koliko si uspešnih zadatak obavio.
S druge strane čak i u delatnostima poput hirurguje, greška je nešto što se očekuje i podrazumeva. Zašto bi vam inače pre svake operacije bilo ko govorio koja je vaša verovatnoća da preživite?
Ali, hirurg mora biti taj koji će samom sebi reći i oprostiti to što je jedan pacijent umro na njegovom stolu, jer zna da je stotine drugih ljudi živo samo zahvaljujući njemu i njegovoj veštini operisanja na srcu.
Zašto onda ja sebi ne mogu da oprostim što kada pišem napišem jednako loših poglavlja koliko i dobrih? Za razliku od hirurga, ja moja poglavlja mogu da vratim u život, a ako ne završe u konačnoj verziji romana, niko za njima neće žaliti.
Kada na stvari gledaš tako, shvatiš da si u mnogo boljoj poziciji nego hirurg ili inženjer koji pravi most ili arhitekta, čije greške mogu skupo da koštaju, i najčešće se ne plaćaju isključivo novcem ili vremenom, već životom.
Zašto sam samom sebi najgori šef i zašto ne mogu samog sebe da ohrabrim da ipak postoji mnogo toga što ja ipak radim dobro? Postoji toliko video snimaka, toliko blogova koji su nekom, makar na trenutak, izmenili život. Zar to nije dovoljno? Zar to nije dovoljno dobar znak da bi trebalo da nastavim.
Naravno da je prirodni biti samokritičan i osvrnuti se na svoj rad u želji da ga unaprediš, ali dobar šef, bilo da si sam sebi šef ili je u pitanju treće lice koje je tvoj šef, postavlja lestvicu očekivanja nešto više i ne ljuti se kada se očekivanja ne ispune.
Razlog zašto mi kritika tako teško pada je zato što sam samom sebi najveći kritičar i onda kada me neko drugi još kritikuje, to ne mogu da podnesem.
Vrlo dobro znam šta sam sve zasrao, tada mislim, ali nemoj mi još ti dodavati so na ranu, već počni da ceniš ono dobro što sam uradio!
Ali, šta ako sam, pre svih, upravo taj koji bi trebalo da ceni sve ono dobro što sam uradio, i da ta dužnost tek nakon što je ja obavim pripada i drugima?
Kao što gubim motivaciju za poslom dispečera svaki put kada dobijem kritiku na račun nečega što i nije moralo podleći kritici, tako gubim motivaciju za posao kog sam inicajlno počeo da radim zato što ga volim, a ne zato što sam zbog njega plaćen, bilo da je u pitanju pisanje, poput ovog ovde, ili snimanje kamerom ili fotografija. Sve je to moj posao i na sva tri fronta ja urnišem samog sebe najgorim mogućim kritikama samo zato što još uvek nisam tamo gde bih želeo da budem; ne mogu samog sebe, a kamo li svoju porodicu, da izdržavam tim poslom.
Zar je to jedino merilo vrednosti nekog posla? Zar vrednost posla ne dolazi iz toga koliko oplemeni drugo ljudsko biće? Koliko ga promeni? Koliko mu pomogne? Iz tog ugla gledano, ja sam odradio više nego dobar posao, jer kad promeniš jednog čoveka, ostavio si veliku zadužbinu, a kamo li kad promeniš dva, tri… prestao sam i da brojim koliko puta sam dobio takve poruke… ne zato što mi ne znače ništa, nego zato što ih ima mnogo i svaki put se uzbudim kao da je prvi…
Zašto onda moram biti toliko tiranin prema sebi?
Ko sam ja zapravo?
Da li onaj što kritikuje ili onaj koji je kritikovan?
Zašto te dve osobe ne mogu da se usaglase i da postupaju tako da svi od toga imamo korist i kritičar i kritikovan?
To je na toj osobi i da odluči i da se pobrine da dovede te dve strane u mir i onda će mnoge stvari biti lakše.
Postavi lestvicu nešto više, ali ne zameraj sebi zato što si je srušio. Gledaj to kao proces. Uskoro ćeš i tu visinu preskočiti na njoj ćeš se zagrevati da bi preskakao planinu, samo ako budeš postupao pametno, strpljivo i smireno.
Nemoj biti svoj najgori šef.
