Prošlo je više od mesec dana od kada sam pisao, što automatski znači da sam morao da krenem ispočetka. Ne samo zato što sam zaboravio neke detalje romana, već zato što sam ih toliko puta menjao da ne znam šta je ostalo o romanu, a šta ne.
Iako nije opravdanje, ali razlog zašto nisam pisao poslednjih mesec dana je selidba iz Kine za Srbiju. Nije mala stvar, neki bi rekli, i potpuno je opravdano to što nisam baš mogao da se koncentrišem na pisanje romana, s kojim nikud ne žurim, ali možda, ipak, nije dovoljno dobar izgovor za toliko dugu pauzu.
Bilo kako bilo, više se neću seliti iz Kine za Srbiju, pa neću moći da nađem toliko dobar izgovor.
Prošlo je više od dve nedelje kako smo stigli i manje-više smo se stabilizovali što znači da polako mogu da uvodim jednu po jednu rutinu, a pisanje je jedna od njih.
Jedan od najvećih izazova pisanja romana jeste svakodnevno pisanje. Možda zvuči banalno, ali dovoljno je pisati makar i pola sata dnevno da bi ostao u rutini i da ne bi ispao iz priče; dovoljno je dodati jedan zarez u rečenici, i kasnije ga obrisati da kažeš da si tog dana pisao i da ne izgubiš momentum.
Stoga, nema izgovora da ne pišeš svaki dan, makar to pisanje bio i jedan zarez, da ne kažem zapeta.
Danas sam više obrisao nego što sam napisao i nisam u potpunosti zadovoljan, ali moram da se zadovoljim činjenicom da sam se konačno vratio pisanju. To je ono što je bitno. Vratio si se. Svaki sledeći pokušaj može biti samo bolji.
Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu kako ih ne biste u buduće propustili, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.
