Prošlo je nedelju dana kako sam podelio knjižice i svedočanstva i otkako sam zvanično na raspustu, da ne kažem godišnjem odmoru, jer to je za one koji ne idu u školu, a opšti utisak je da je od tada prošlo mnogo više.
Kada sam bio mlađi, pre recimo 20 godina, bio sam veliki filmofil. Umeo bih da pogledam neki klasik i da ga onda svima preporučujem, a najveće razočaranje bih doživeo kada bih od starijih, onih koji su tada imali godina koliko ja sada, čuo: „Nemam ja živaca za to, kad dođem kući s posla, hoću da gledam neku limunadu!“
Ta izjava bi za mene bila poražavajuća. Imaš priliku da gledaš neko vrhunsko umetničko delo ili neki šund čija je jedina svrha da ubije vreme i zaradi novac studiju, a ti biraš šund. Nisam to nikako mogao da razumem.
A onda dođeš u situaciju, namerno neću da kažem u godine, jer to nema veze s godinama, kada uhvatiš sebe da ne samo da izbegavaš dobre filmove, već izbegavaš filmove uopšteno, a kao zabavu biraš beskrajno skrolovanje, ne šunda i kiča, već potpunih budalaština na raznim društvenim mrežama koje su se mahom sve svele upravo na taj kratki video.
Kada ne sediš, ili uglavnom ležiš, i gledaš ljude koji vrište za pažnjom na kratkim videima, onda pokreneš jednu od dve video-igre koje si u stanju da igraš ceo dan, i danima.
Tako sam ja proveo ovu nedelju otkako ne radim. I nije ovo priča o „Ništa ti se ne vrati kao sopstvene reči“, kada sam grdio pojedine što svoje vreme traće, jer da bi to bila ta priča, ja bih morao da nastavim da igram igre i da gledam beskoristan sadržaj društvenih mreža. Bar se nadam da nije ta priča, jer sam imao toliko raskida i pomirenja sa društvenim mrežama da više ne mogu da kažem u kakvom smo odnosu.
Ovo je više priča o tome kako sami biramo način na koji provodimo vreme.
Voleo bih da sve to što imam na umu može da stane u ovaj jedan prost članak, ali nisam baš siguran da je tako; deluje mi da ova tema iziskuje znatno opširniju formu, ali daću sve od sebe da to nekako ovde sabijem.
Jedan deo problema leži u nekom nezadovoljstvu samim sobom i samom situacijom u kojoj se nalazim. Praktično sam dao otkaz (ne formalno, ali sam najavio da ne računaju na mene početkom sledeće školske godine), još uvek ne znam šta će biti sa novim poslom i da li ću ga imati. Prihodi sa strane, koji su vrlo brzo postali glavni prihodi, nestabilne su prirode; nikada ne znaš koliko će sve to da traje. Ušteđevina se troši brže nego što bih to hteo, uglavnom zahvaljujući inflaciji. Sve u svemu, ispred mene se nalazi jedna velika nesigurnost jer otprilike ne možeš da znaš šta donosi sutra, da li će tvoji planovi uspeti i koje će novo zlo da se dogodi da ti pomuti sve što si zacrtao.
I sada dolazimo do korena problema. Ništa od ovoga ne bi izgledalo strano, ništa od ovoga ne bi bilo toliko stresno da me nisu naučili, kako škola tako i društvo, da je sve što treba da uradiš da završiš školu, nađeš posao, svakodnevno odlaziš da radiš, dođeš kući, poljubiš ženu i decu, godišnji iskoristiš da odete negde da se kupate u nekoj vodi i tako dok ne stekneš penziju, a kad stekneš penziju, e onda, kada si uglavnom star, nemoćan, frustriran jer si proveo život radeći stvari koje nikada nisi hteo da radiš, e onda je vreme da živiš onako kako si ti hteo i radiš ono što si ti hteo.
Kada gledaš ljude koji žive onako kako sam gore opisao, shvatiš da to ne želiš; da to nije za tebe, da ti ne želiš da čekaš penziju. Prvo jer ne znaš da li ćeš je ikada dočekati, a drugo, i verovatno važnije, jer što bi čekao kraj života da bi počeo da živiš?
Onda imaš one druge ljude koji su krenuli nekim svojim putem, pa se odlučiš da i ti kreneš svojim putem jer ti to izgleda bolje; deluje ti kao da oni zaista žive onako kako žele, ne nužno kako bi ti želeo, ali svako za sebe bira i to je poenta svega. I tek kad kreneš tim nekim svojim putem, shvatiš koliko je trnovit i koliko je neizvestan, nepredvidiv, nesiguran i koliko nikada ne znaš šta ti sutra donosi.
U svoj toj nesigurnosti tražiš neku utehu. Da bih prestao da razmišljam o svim mogućim problemima koji mogu iskrsnuti jer sam izabrao tobož nesigurniji put, utehu nalazim u mrežama i u igricama. Kada pogledam druge primere, shvatim da ova uteha i nije najlošija moguća, jer postoje oni koji svoju utehu traže u stvarima koje imaju mnogo veću razarajuću moć; npr. alkohol, droga, kocka…
U suštini, teško mi je da budem sam sa sobom i da se prepustim svojim mislima, da rešavam konkretne probleme koje imam ili da stvaram temelj onome što gradim, jer mi niko ne garantuje, i nemoguće je uopšte garantovati, da ću ikada izgraditi ono čemu težim, pa da bih ugušio sve te glasove u glavi, glasove sumnje, prezira i straha, bežim u neki virtuelni svet koji će utišati sve ono što me brine i koji će mi stvoriti neki lažni, potpuno nebitni osećaj dostignuća svaki put kada ostvarim neke ciljeve u igri ili kada se zabavim, jeftino zabavim, gledajući nešto na mrežama.
Ništa, ali baš ništa od ovoga se verovatno ne bi desilo da nas nisu naučili da postoji taj siguran put – škola–posao–penzija i da nas nisu naučili da ni taj siguran put nije toliko siguran koliko se čini. Nikada ne znaš kada će firma da se zatvori, kada će da izbije neka kriza, neki rat, neki virus, neko sranje koje će nas sve kolektivno baciti u neku nesigurnost, kao što su to bile devedesete, kao što je bio kovid i kao što će ih biti.
Razlika između tih nesigurnosti i ove moje je u tome što sam jednu birao, a drugu nisam. U toj koju nisam birao učestvuje mnogo nas, kolektivno, pa se učini da je lakše jer su svi u istom problemu.
Kad nesigurnost odabereš sam, kada možda ne dobiješ podršku, koja je bitna, ali nije nužna i nije neophodno da se uvek na nju oslanjaš, ne možeš a da se ne zapitaš: „A šta mi je ovo u životu trebalo? Zašto nisam mogao biti normalan, kao svi drugi? Zašto svi sada da ispaštamo zbog nekih mojih ambicija, pustih snova i želja?“
Beg od odgovora na ta pitanja i beg od odgovornosti, kao što sam već rekao, pronađeš lako. Svako na neki svoj način, neki na više, neki na manje štetan.
Kažu, đavo kog poznaješ može biti gori od đavola kog ne poznaješ. Drukčije rečeno, promene su teške i često biramo da ostanemo tu gde jesmo samo zato što nam je to nešto poznato i plašimo se da će ono što sledi, ako se odlučimo na promenu, doneti nešto još gore, a ne vidimo da ono gde smo sada može biti znatno gore od onoga što nam sledi, samo ako se odlučimo da stupimo u nepoznato.
Kada sedneš i provedeš neko vreme sa sobom, sa svojim mislima, kada ne skroluješ beskonačno i kada ne pokušavaš da ostvariš neke imaginarne ciljeve u igricama, dođeš do zaključaka do kojih sam došao i koje sam pokušao da uvrstim u ovaj članak.
Da se ovo ne bi završilo na neki patetičan, pesimističan način, dodaću još da sam odlučio da neko vreme neću koristiti mreže, da neću igrati igrice, već da ću raditi sve što je u mojoj moći da ostvarim svoje snove, jer mislim da je mnogo veći greh imati snove, a ne raditi na njima, nego ih nikada nemati.
Nismo svi rođeni da sanjamo i da dodirnemo svoje snove. Nekima je potpuno u redu da idu dobro utvrđenim putem – škola–posao–penzija. Probao sam to i shvatio da nije za mene. Ne mogu da živim sa sobom, ne mogu sebe da prihvatim ako ću ići tim monotonim putem i tako nešto još manje prihvatam nego nesigurnost koju karijera pisca, stvaraoca uopšteno, donosi.
Kada dođem u situaciju da preispitujem svoje odluke, poziciju u kojoj se nalazim, način na koji provodim vreme, zamislim sebe na samrtničkoj postelji i pitam se da li taj ja, koji provodi svoje poslednje trenutke na ovoj planeti, podržava način na koji današnji ja provodi vreme. Da li mu je drago što sam pogledao bezbroj rilova kojih se i ne sećam i koji mi nisu doneli nikakvu vrednost? Da li taj ja odobrava to što sam odustao od svojih snova ili mu je žao što nisam pokušao da napišem makar još jednu knjigu, još jedan članak…
Odgovor dođe sam od sebe, ali moram znati da je neophodno da se iz dana u dan preispitujem i moram znati da postoje stvari na koje mogu da utičem i one na koje ne mogu.
Mogu da utičem na to da li ću nešto stvarati ili neću, bilo da su u pitanju knjige, ovi blogovi ili nešto treće, ali ne mogu da utičem na to da li će se to nekome svideti ili neće, da li će nekome rešiti problem ili ne…
Na meni je da nešto stvorim, a na vama je da to ocenite i ja na to nemam apsolutno nikakav uticaj.
Zato danas shvatam da je na meni da nastavim da šaljem neke stvari u etar, da se ne plašim što se to nekome neće dopasti ili što se ja sam, kao ličnost, neću nekome dopasti, već da svakom knjigom, svakim člankom na blogu, tražim one kojima će moj rad značiti.
Put je dug, nepredvidiv, nesiguran i potencijalno osuđen na propast, ali ako ne uspem i shvatim da sam sve ovo vreme uzalud pokušavao i uzalud se nadao, uvek se mogu vratiti na putanju – škola–posao–penzija.
Ako želiš da dobiješ sledeći tekst direktno u inbox, možeš da se prijaviš ovde.
