13. jula sam krenuo autom za Nemačku. Nikada ranije nisam u cugu vozio 1250 km. Tri sata sam po najvećem suncu stajao već u Mađarskoj, čekajući da se raščiste olupine nakon lančanog sudara, a po ulasku u Nemačku mi se prispavalo pa sam 3 sata odremao na parkingu za kamiondžije. Iz Novog Sada sam krenuo nešto posle 8.00, a na odredište sam stigao sutradan nešto posle 5.00.
Ne, nisam se preselio i nisam našao posao i nisam dobio vizu i ne znam ni reči nemačkog, tu sam iz potpuno drugih razloga.
Izlazak iz komfor zone i izlet u nešto potpuno nepredvidivo nas menjaju iz korena, ili se meni barem tako čini.
Prvo ti se rutina u potpunosti poremeti. Ne spavaš više u svom krevetu, kraj ljudi pored kojih si do juče spavao; kad izađeš na ulicu, to nisu ulice kojima si do juče hodao; sve izgleda čudno, strano, tuđe, iako si dve godine ranije bio tu, ali pod nešto drukčijim okolnostima i sa nešto drukčijim ciljem.
Pisanje u nepoznatom prostoru, nepoznatim okolnostima i nepredviđenim terminima je izazovno, ali ne smem da prestanem, to je jedini cilj. Makar napisao jedan zarez i kasnije ga obrisao, to se mora računati kao pisanje. Bitno je da se napiše nešto. Tako se piše roman. Drukčije ne može.
Prethodne dve nedelje pišem u krevetu, pišem na kuhinjskom stolu, pisao sam u kafeteriji bolnice u Špajeru, pisaću u Manhajmu — da li u kafeteriji bolnice ili negde drugo, ne znam, ali znam da ću pisati.
Roman napreduje solidno. Ovo je peta ili šesta verzija za ovih desetak godina koliko nastaje. Voleo bih da je magnum opus od nekih hiljadu strana, poput Tolstojevog Rata i mira ili Volasove Beskrajne lakrdije, ali je daleko od toga.
Ovih dana roman je doživeo veliko rezanje. Shvatio sam da sam došao do kraja bez sredine. Morao sam da se vratim na početak i da sečem scene koje tu ne pripadaju — neke pomeram za kasnije, neke brišem zauvek. Brišem likove. Brišem događaje, mahom one nastale u ćor-sokacima iz kojih je najlakše izaći nekom novom misterijom; a najlakše najčešće nije i najbolje, pa sad ispravljam prečice koje sam ranije koristio.
Ispravljanje napisanog u mom slučaju najčešće znači padanje u očaj — ne zato što ne volim sam proces ispravljanja, već zato što kad čitam sopstvene reči stičem utisak da sam nedorastao ovom pozivu, ovom zadatku, ovom delu.
Ali ne i ovoga puta. U poslednja dva dana sredio sam sedam od ukupno šesnaest poglavlja, i sa velikim samopouzdanjem mogu da kažem da je prvih sedam, bar kad je struktura u pitanju, gotovo i po prvi put od kada pišem ovaj roman pomislio sam: ovo je dobro, ovo je zaista dobro.
Čak sam poželeo i da ga s nekim podelim. Svrbi me i želim da znam šta će moji beta čitaoci reći, ali ne, ipak ne. Niko ne bi trebalo da čita nešto polovično, nešto što još nije gotovo, nešto što je prosto potencijal, osim onoga ko na njemu radi.
Rezovi koje trenutno pravim tiču se isključivo dubine. Prvi roman je bio jedna velika kolekcija događaja, međusobno povezanih doduše, poput mozaika, a radnja se razvukla na par decenija. Sada ne. Radnja prvih sedam poglavlja traje 24 sata. Ima osvrta na prošlost, ali to je meso koje drži skelet lika na okupu — ono glavno odvija se u 24 časa.
Uređujući rukopis, shvatio sam da sam prilično sazreo u odnosu na prethodni roman. Imam više samopouzdanja u ono što radim, ali imam i više poverenja u čitaoca. Ne objašnjavam toliko. Često ostanem i nedorečen.
Znatno je teže pisati iz prvog lica, ali taj roman prosto ne radi bez ekskluzivnih unutrašnjih monologa. Probao sam u trećem licu, ali deluje nekako strano, kao da ga neko prepričava.
Iduće subote krećem na put za Srbiju. Ne verujem da će biti bloga, ali roman će morati biti napisan.
Ako želiš da dobiješ sledeći tekst direktno u inbox, možeš da se prijaviš ovde.
