Ovih dana sam malo pojačao konzumiranje društvenih mreža. Ne znam zašto. Nisam imao preterano dobar povod. Prosto sam na nekom auto pilotu završio listajući malo jednu, malo drugu mrežu. Uglavnom se to svodi na instagram i redit.
Teretana je postala mesto gde imam prilike da budem sam sa sobom, sa svojim mislima. Tamo uglavnom nikog ne poznajem, i malo ko je tu došao da razgovara, uglavnom se svi bave samim sobom i svojim vežbama.
Uz teretanu, pranje sudova je takođe mesto i vreme kada umem da budem nasamo sa svojim mislima.
Tako sam, ove nedelje, usled pojačanog konzumiranja mreža, uspeo da primetim promenu u sopstvenim mislima. Kada ne boravim mnogo na mrežama u stanju sam da se fokusiram na vežbe, a u pauzama uglavnom prevrćem po tim mislima, kao kad odeš na Najlon ili seknd hend prodavnicu, pa prevrćeš po garderobi ne bi li našao nešto što ti odgovara; ponekad ispliva nešto što vredi zapisati ili usmeno podeliti sa nekim, neka ideja za roman, ili primetim nešto što do sada nisam video…
Ove nedelje se, međutim, nisam proslavio u lovu na neke korisne misli, osim možda ove – mislio sam da se vreme na mrežama traći samo dok listaš beskonačan i beskoristan sadržaj ili čitaš zajedljive komentare, ali sam uspeo da primetim da se to vreme posvećeno ekranima i mrežama otplaćuje sa kamatom jer čak i u praznom hodu, ja obrađujem, da ne kažem procesuiram, sve ono smeće, da ne kažem džank, koji sam na svom ekranu video ili pročitao.
I onda dođe vreme da pišeš, i ti nemaš o čemu, jer sve o čemu si prethodne nedelje razmišljao je pojela trulež sa instagrama i redita. Nula. Prazan si kao bankovni račun na kraju meseca.
Bilo je o čemu da se razmišlja u toku nedelje, nije da nije, npr. Sanja i ja smo proslavili desetu godišnjicu braka, pa neka zapažanja u školi, ideja o monetizovanju hobija koju sam hteo da razradim i možda napišem nešto o tome, ali ne, prioritet je bilo sve ono što su mi servirali algoritmi, koji, očigledno, znaju mnogo bolje od mene šta mi je bitno.
Ironično je da si i ti do ovog teksta verovatno došao putem neke od mreža na kojima delim svoje blogove, ali činjenica je da bez njih ne možemo, ne zato što su nam ne znam kako potrebne, već zato što su postale svakodnevnica, i za nas koji bismo da pokrenemo neki svoj biznis, da ne kažem posao, preko interneta, da ne kažem mreže, možda smo i primorani da ih koristimo, kako bismo lakše došli do onih kojima treba ono što mi nudimo.
Pitanje je sada gde povući granicu. Otrov uvek zavisi od doze, ali otrov se takođe pakuje u malim bočicama, pa sad nisam siguran koliko mala treba da bude ova bočica.
Ako želiš da dobiješ sledeći tekst direktno u inbox, možeš da se prijaviš ovde.
