Muva

Znaš ono kad nismo imali internet pa legneš tako na kauč, jer nemaš nikog da ti pravi društvo, napolju je tmurno i kišovito, pa ne možeš nigde ni da ideš, i onda ti za oko zapadne muva kako kao najveći imbecil, što za muvu i nije neka uvreda, udara o prozor.

Udari, pa se odbije od staklo, pa opet, i stotinu, hiljadu, bezbroj puta, a ti ležiš i gledaš u nju i misliš – sunce ti jebem pa jel može nešto biti toliko glupo?! Ne mogu da kažem da se nisam isto pitao za pojedine ljude, a ni za sebe.

Imam svojih prozora, i te kako. Jedan od tih prozora ukrašen je freskama, kao oni u raznim crkvama, i kroz njega se vodi neki imaginarni život kom težim; pravim razne planove, sve do detalja programiram, prvo ću A, onda ću B, onda ću C, pa ću jedanput nedeljno D i na kraju dobiješ sve što si ikada želeo.

Ono što nikada ne predvidim jeste da svaki put kad pričam o svojim planovima moj imbecilni mozak doživi to kao da sam zaista ostvario. Hajde da ja jednom to ispričam, nego svima koje poznajem (dobro ne baš svima), pričam kako sam naumio da lansiram ovaj ili onaj projekat i kako se ta priča ponavlja tako moja motivacija za ostvarivanje projekta, da ne kažem realizaciju, postaje sve manja.

Još jedna nuspojava izlaganja tih mojih planova jeste da oni svakim ponavljam postaju sve banalniji i onda na kraju i odustanem od njih pre nego što sam i prvi korak napravio.

Nekada ne znam da li mi je bolje da odustanem odmah ili da odustanem nakon nekoliko godina, a u mom slučaju je bilo i jednih i drugih.

Ne pišem ovo sad da bih kukao na moju napaćenu umetničku dušu koja se traži u ovom sumanutom svetu; jok, boli me baš uvo za to. Prosto mi je zanimljiva ta pojava; koliko sam u stanju da sanjarim, a da vrlo malo koraka preduzmem. Ima ona jedna narodna o onom ne baš lepom keru i njegovom ljubavnom životu, al’ mani ga sad.

Kao što sam prošle nedelje rekao da nije bitno šta mislim, tako sad govorim da ne pričam više o svojim planovima.

Lakše mi je da budem kao ona muva s početka, da imam jasan cilj, da se pojavim na drugoj strani prozora, nego da ležim i da gledam muvu kako ostvaruje svoje ciljeve, dok moji ne napuštaju prostor sopstvene lobanje.