Kad poželiš da promeniš život nabolje, internet je nepresušan izvor saveta; od jutarnjih rutina, tuširanja hladnom vodom, sauna, eteričnih ulja, dijeta, vežbi, pa sve do kurseva koji će magično da ti promene život.
Uglavnom se govori o stvarima koje bi trebalo uvesti u svoj život, da bi on bio na ovaj ili onaj način bolji. Kad stvarno pokušaš da to uvedeš, možeš lako upasti u zamku da se tvoja jutarnja rutina pretvori u dva sata nekih aktivnosti, za koje najčešće i nemaš vremena, i nisi baš siguran na koji način ti tačno pomažu, i onda, kada shvatiš da ih ne možeš sve uvesti, ili bar ne sve koje bi hteo, polako počneš da očajavaš i da misliš da se tvoj život nikada neće promeniti, jer prosto nemaš vremena ili snage ili motivacije da svako jutro meditiraš 30 minuta, pa se tuširaš hladnom vodom, trčiš, istežeš se, pališ mirišljave štapiće, piješ herba mate, vodiš dnevnik zahvalnosti, popunjavaš svoj planer, i sve to pre prve kafe!
Retko kad se govori o stvarima koje treba eliminisati iz svog života, a o njima je govorio jedan video koji se poziva na Karl Junga.
Navodno, u nama postoji nekih pet ličnosti, koje imaju određenu ulogu, a da bismo ostvarili svoj pun potencijal, naš cilj je da ubijemo svaku od tih ličnosti i da za njima ne žalimo, jer nam uglavnom ništa dobro nisu donele.
Šta tačno znači biti dobra osoba?
Ukratko, znači da ne protivrečiš nikome, da ne ulaziš u sukobe, da se smeješ i kad ti se ne smeje, da se ni slučajno nikome ne zameriš, da svemu i svakome kažeš „da“, jer „ne“ zvuči sebično.
Od svih osobina ove persone koju oblačimo svakog dana kada izađemo iz kuće da se suočimo sa svetom, kod mene je najizraženija ova da moram svemu reći „da“. Vaspitan sam da je lepo reći „da“, a da se autoritetima nipošto ne sme reći „ne“ i odbiti da učiniš nešto što oni od tebe traže.
Ubijanje ove persone, u mom slučaju je višegodišnji rad, iako nikada nisam imao problem da nekome kažem da nije u pravu, posebno ako sam za to imao dobre argumente, ali to i nije neki izazov.
Uvek su me svi pitali zašto sam stalno namrgođen, a kada sam počeo da radim u Kini, od mene se očekivalo da uvek imam širok osmeh, „da ne bih plašio decu, jer deca nisu navikla na namrgođene belce“, valjda su samo navikla na namrgođene kineske babe.
Nisam imao problem da se nekom zamerim, ali najčešće u slučaju kada me mišljenje te osobe nije zanimalo, ali ako sam tu osobu smatrao nekim autoritetom, onda bi mi teško padalo da učinim nešto što bi oni smatrali neprimernim.
Zato me je „da“ uvlačilo u razne neprilike. „Hoćeš li da uradiš ovaj grupni seminarski i da nas sve potpišeš?“ „Da!“ Nekada sam čak insistirao da radim sam, jer sam smatrao da samo ja to mogu da uradim kako bi trebalo. „Da li hoćeš da preuzmeš još jednu obavezu na sebe, iako nemaš dovoljno vremena ni snage za sve ono što bi trebalo da radiš?“ „Da, naravno!“ „Da li hoćeš da ti preko leta, dok si na godišnjem, isplaćujemo minimalac?“ „Da, naravno! Neka ima za vas, ja ću se već snaći!“
Mnoštvo drugih primera u kojima sve oberučke prihvatam samo zato što je nekulturno i neprimerno govoriti „Ne.“
Danas znatno češće govorim „Ne,“ ili prosto prećutim kad nešto neću da radim i čekam da onaj ko je nešto od mene tražio shvati da ja to ne želim, ne mogu i neću da radim. Kada kažem „Ne“ inicijalno osetim neku teskobu u stomaku, ali je ignorišem i ubedim sebe da je potpuno normalno odbiti nešto.
Sve to radim sebi, pristajem na kojekakve gluposti, iz neke iskonske potrebe za tim da me drugi dožive kao dobru osobu. Zašto je uopšte nužno šta drugi misle o tebi, ako sam nisi siguran da li je to što radiš dobro ili ne? Ako si ti uveren da je to što radiš ispravno, kako te neko drugi može ubediti da nije? Posebno, ako tvoje delanje ili odsustvo istog neće nikome naškoditi.
E, tu sam mnogo jak. U detinjstvu sam imao prijatelje kojima škola nije baš išla od ruke. A, opet naučen sam da je jako bitno biti uspešan u školi i ljude sam nesvesno vrednovao i klasifikovao na osnovu njihovog školskog uspeha.
Mislim da sam bio neki treći razred, jer tad već ta razlika u školskom uspehu postane izraženija, kada sam samoinicijativno pomagao drugarima iz ulice da savladaju određeno gradivo koje sam ja savladavao bez većih poteškoća. Verovao sam u njih, verovao sam da svi možemo sve da naučimo, i kasnije sam sa tim ubeđenjem upisao fakultet, u želji da potvrdim i dokažem to svoje ubeđenje, i baš zato što jednim, ali znatno manjim delom, i dalje verujem u to, posao učitelja doživljavam stresno, jer se na kraju ipak ispostavi da nismo svi za sve rođeni, i da nekad nije pravi trenutak, i da neki nikad ne ispunimo svoj potencijal, a neki vrlo rano dođemo do svog maksimuma i dalje ne možemo koliko god se trudili.
Iz poriva da spasim sve sam se kao student uključio u izvesnu nevladinu organizaciju s ciljem da spasim svet od užasnog kapitalističkog sistema.
Šta god da sam u životu razumeo, naučio, šta god da mi je u životu pomoglo, želeo sam to da podelim sa drugima, da ih uputim, usmerim, na pravi, najefikasniji put za njihovo isceljenje. Otud i ona priča o keto ishrani i svemu drugom što sam radio.
Posebno se zanesem da pomažem ljudima koji su mi bliski i dragi, a dugo mi je trebalo vremena da shvatim da ljudima koji pomoć ne traže ne možeš pomoći.
Sada, sve češće sebe uhvatim da gledam druge kako se muče, da saslušam njihove probleme, ali da im ne ponudim rešenje, iako možda znam šta bi im bilo od koristi, jer retko kada ljudi traže pomoć. Uglavnom traže da ih neko sasluša i da razume kroz šta prolaze.
Ova persona pomagača je u srodstvu sa onim koji želi da bude doživljen kao dobra osoba, jer kako ćeš bolje biti doživljen kao neko dobar nego da pomažeš svima na sve moguće načine? Još ako pritom zapostaviš sebe ili žrtvuješ nešto svoje, pa makar to bilo i vreme, iako je vreme nešto što je najteže nadoknaditi, pa još ništa od toga ne naplatiš! Praktično si svetac!
Kad ubiješ tog lika, nekako ti bude lakše. Shvatiš da ne možeš nekog ubediti da je promena nečega dobra za njega samo zato što si ti prošao kroz nešto slično i zato što si ti izvršio tu promenu.
Nekada sam nogama upirao da ubedim ljude da makar na kratko probaju nešto što je meni pomoglo, jer znam da će im to rešiti problem. Sada to rešenje uglavnom nudim ako me pitaju, a ponekad se čak pravim da ne znam, jer mi možda još teže da znam da sam nekom ponudio rešenje problema, a da on taj moj savet ignoriše već pokušava nešto za šta znam da je propast i sušta suprotnost onome što sam ponudio.
Ne mogu više da privlačim haotične ljude u svoj život, ne mogu više sebi da dozvolim da tuđi problemi postaju moji i pre svega, ne mogu više da se osećam živim samo kada rešavam tuđe probleme.
Koliko god se trudili, posebno u savremenom dobu, da iskažemo svoju individualnost, mi smo i dalje životinja koja živi u čoporu/plemenu, a da bi bio deo grupe moraš da imaš iste vrednosti kao grupa, i kad se za nijansu razlikuješ, imaš potrebu da objasniš zbog čega.
I stalno se nekom nešto pravdaš i zašto sa svojih 40 godina igram igrice i zašto imam tetovaže i zašto psujem i zašto neću da podižem kredit… i razlozi tih beskonačnih objašnjavanja mojih postupaka su uvek isti, ili većina to radi, a ti ne radiš, ili skoro niko to ne radi, a ti baš radiš.
I ta objašnjavanja krenu i kad te niko ne pita, pa onda pričam kako ja igram Cities Skylines, jer eto, vidiš, to je baš kreativna igra, praviš tamo neke virtualne gradove, a eFootball igram jer, eto, kad sam bio dete to sam voleo da igram sa drugarima, i skupljao sam sličice, a ova tetovaža mi znači ovo, a ona tetovaža mi znači ovo…
A, koga boli kurac?! Sve što radim, a vama je čudno, radim zato što mi se sviđa!
Ne mora niko ništa da razume. Postoje ljudi koji vole i rade iste stvari kao i ja, a danas ih je, zahvaljujući internetu, mnogo lakše naći, mi smo deo tog plemena, i mi radimo te stvari i ja ne pripadam samo jednom plemenu, već nekolicini njih, i to što je autsajderima čudno, ne treba nikog da se tiče, opet podvlačim – sve dok to što radim nikom ne čini nikakvo zlo i na nanosi nikakvu štetu, kad kažem nikom, mislim i na mene samog.
Ali ne, mi, ljudi, konstantno imamo tu potrebu da se nekome za nešto pravdamo, i zato je bitno ukloniti tu osobinu, ubiti tu personu, jer će uvek biti neophodno nekom objašnjavati neki naš postupak, strast, štagod, i ako bismo to radili, ne bismo ništa drugo u životu mogli uraditi, i potpuno je u redu da neko drugi nešto ne shvati, a da ti ostaneš miran, a to možeš samo, ako prestaneš da se pravdaš i da objašnjavaš svaki svoj postupak.
Ovo je opet usko povezano sa onim da želim nekome da pomognem, da nekog na neki način spasim i da pritom budem dobar i još jedan od razloga zašto sam postao učitelj, zašto sam snimao YT sadržaj, pisao razne blogove, jer sam mislio i verovao da neko može da postane nešto što nije.
Neko ko možda ne ume da piše, a želi, može da postane pisac, ako isprati ove korake…
Neko ko ima višak kilograma i nezadovoljan je svojim izgledom može da postane vitak i da stekne samopouzdanje, ako isprati ove korake…
I sijaset drugih projekata i prilika u kojima sam ja video potencijal i na silu pokušavao svoju viziju da pretočim u tuđa dela.
Ne kažem da treba odustati od edukacije i ukazati ljudima da načine na koje mogu da se izmene ili da bilo šta učine, daleko od toga, ali ništa od toga ne može da se izvede na silu.
Jedan od postulata koje sam postavio pre nego što ću postati roditelj bio je da ništa od tog deteta neću pokušavati da pravim. To dete će se roditi ili će steći neke svoje osobine, neka svoja interesovanja, a moja misija će biti da ta interesovanja negujem i podržim, a onog momenta kad se to promeni, ja ću opet biti tu da podržim. Ništa više.
Kada imaš fantaziju da neko može i treba da postane nešto, ti nikada ne možeš biti zadovoljan tom osobom sve dok taj neko ne postane to nešto što si ti u svojoj glavi zamislio. A kad taj neko ne postane to nešto onda budeš razočaran pa bude teško i loše i tebi i tom nekom.
Isti princip sam primenio i na životnog saputnika tj. Sanju. Nikada ništa kod nje nisam hteo da promenim, prvo jer sam prethodno bio žrtva nekog ko je u meni video potencijal i hteo da me po svaku cenu i ucenu promeni, i to se nije dobro završilo niti je bilo dobro dok je trajalo, pa samim tim sam odlučio da nikome to nikada ne uradim.
Ne mogu ja nekog naterati da sluša muziku koju bih ja hteo da slušaju, da voli filmove koje bih ja hteo da vole, da se oblače onako kako bih ja hteo da se oblače…
Nužno je da jasno odredim moju sferu delovanja, a to se uglavnom svodi na sopstvene odluke i sopstvene izbore ili eventualno na neke koje se tiču neke šire grupe, kao što je npr. porodica, ili posao, ali do tih se onda odluka mora doći zajedničkim putem, posebno ako će uticati na sve nas.
Upecam se i ja još uvek, pa dospem u čeljusti ove persone, pa onda pokušavam da promenim određene persone ili određene životne zajednice, ali se opet podsetim da je tako nešto nemoguće, jer oni da su hteli drukčije, drukčije bi i uradili.
Videti potencijal u nekom i insistirati ne njemu ne znači ljubav, već projekciju nade i jedini izlaz i toga je da veruješ onome što vidiš, što jeste, a ne onome što misliš da može da bude. Sve drugo je traćenje vremena i energije.
Uz sve self-help psihologe, tik-tok, i instagram reels terapeute, koji nam iz dana u dan govore šta je sve moglo da ostavi trag na naše persone, ko nas je sve zlostavljao, povredio, ostavio traume… dobro da smo još uvek živi.
Dopustiću da se javi ovaj što ima potrebu da ga razumeju pa ću ti reći da ne mislim da traume koje smo prošli nisu bitne i da nas ne oblikuju, štaviše mislim da je naša ličnost ništa drugo nego stena o koju su se lupale razni traumatični događaji, i kao što talasi i brodovi oblikuju stene, tako i traume oblikuju nas, ali stena je i dalje stena, a mi smo i dalje mi, koliko god se brodova i tona vode razbije o nas i razbije nas.
Trauma ni po koju cenu ne sme da postane naš identitet; identitet žrtve. Ne mogu na osnovu loših iskustava da identifikujem sebe i predstavljam sebe kao nekog baksuza, nekog potlačenog, koji će uvek biti neki velikomučenik, dok će svim drugima sve da ide glatko i čiji su životi, tobož, mnogo srećniji i sa mnogo manje problema, jer sam umislio da sreća znači odsustvo problema. Sreća zapravo znači odsustvo ovih lažnih persona koje sami kreiramo.
Trauma, kakva god bila, ne može biti prvo što ću saopštiti ljudima kad se sa njima upoznajem. Ljudi koji su imali istinske traume čak i ne pričaju o njima, što je priča sama za sebe, ali čak i kad im fali pola noge, nekad rađe ne bi pričali o tome.
S druge strane mi, koji smo na tik-toku saznali da je neko nekad na nas viknuo kad nije trebalo da vikne ne bi trebalo da se identifikujemo kao žrtve zbog toga.
Svaka trauma je u nama izazvala izvestan bol, njega ne treba ignorisati, treba ga integrisati, pustiti da postane deo nas, ali ne i graditi identitet oko njega.
Na kraju se zapitaš, ako su sve ovo ličnosti koje žive u meni, a ko sam onda ja? Da li sam ja bilo koji od njih ili svaki od njih pomalo? Ili, možda, nisam nijedan od njih?
Verovatno je ovo u sredini i verovatno ih nikada neću u potpunosti amputirati. Nekako te ličnosti, te persone, doživljavam kao glavu hidre. Taman ih odsečeš, a ona poraste opet, ali se udvostruči. Ali, taj momenat, dok ona još uvek ne poraste, kad osetiš tu prazninu u kojoj je persona boravila, to malo što čuči i nije baš najbolje orijentisano jer još uvek nije naučilo da živi bez persone, e to si ti. I šta ti drugo preostaje nego da nabaviš veću mačetu i da se nadaš da ćeš jednog dana sve da ih posečeš i da će one prestati da rastu, i da će sav taj prostor u tebi pripadati samo tebi i nikom drugom.
Ako želiš da dobiješ sledeći tekst direktno u inbox, možeš da se prijaviš ovde.
