Subota je. Trebalo bi nešto da pišem, jer sam obećao sebi, da ću subotom objavljivati blogove. Dakle, kad ne napišeš ništa u toku nedelje, da bi to objavio u subotu, onda moraš da sedneš i da pišeš subotom.
Ne ide. Teško je. Ne možeš tek tako sesti i odmah znati o čemu ćeš da pišeš. To je cena koju plaćaš zato što si čitavu sedmicu, a možda i duže proveo potpuno nesvesno, kao na nekom autopilotu; kao da si živeo u nekoj čekaonici, na nekom aerodromu si čekao svoj let, i nisi hteo ništa da počinješ dok ne budeš stigao na svoju destinaciju, a nisi znao da ti je let otkazan.
Pisanje zahteva posmatranje; kako spoljašnjosti, tako i unutrašnjosti.
Posmatraš šta se dešava oko tebe, ponašanje ljudi, pokušavaš da prokljuviš uzročno-posledične veze tog ponašanja; posmatraš njihov izgled, i opet se pitaš, a zašto baš tako izgledaju, zašto su baš to obukli, zašto imaju takvu boju kose, ili dužinu, zašto su tako uredili svoj prostor, čemu sve to u njihovom stanu služi, zašto se baš tu nalazi…
Posmatraš sebe, posmatraš kako se osećaš, zašto se tako osećaš, zašto sam baš sada odabrao da igram eFootball, umesto da sednem i da se suočim sa svojim osećanjima koja je izazvao određeni događaj. Zašto sve to zatrpavam i zašto neću da se suočim i sa njima i sa ljudima koji su to izazvali? Da li je to nešto što vučem iz detinjstva? Da li sam još tada naučio da nije u redu svađati se ili plakati? Protivrečiti starijima? Dovoditi autoritete u pitanje?
Sve to zapaziš, ne moraš baš mnogo da razumeš i onda zapišeš, i možda, ali samo možda, ćeš tek onda početi da razumeš, i da na kraju oprostiš samom sebi, pa tek onda drugima, za neke stvari koje si uradio, ili koje možda nisi uradio, a trebalo je.
Koja bi to bila jedna stvar, najgora moguća stvar koju sebi već dugo ne možeš da oprostiš? Siguran sam da postoji tako nešto, ali prva reakcija tvog tela je – ma ne, ja nemam ništa od toga. Nisam ja takav. Ja sam mnogo bolji od takvih. Ja nikada ništa loše nisam uradio. Koliko samo negacija u jednoj rečenici. Nikada, ništa, nisam… i odmah znaš da jesi.
Zamisli sada da umesto sa sobom razgovaraš sa svojim najboljim prijateljem. Seli ste negde da popijete kafu, shvatiš da ima nešto važno da ti saopšti, da je on, na primer, bio siledžija kad je bio dete, da ni sam ne zna zašto je to radio, da je pažljivo birao žrtve za koje je znao da se neće braniti, da ih je progonio i tukao kad niko ne gleda, ili kad gledaju oni koji to odobravaju, ili oni za koje je znao da ga neće sprečiti i da je uživao u njihovim suzama?
Zašto je to radio, pitaš se? Ne zna on, ne znaš ti, ne znaju ni psiholozi, mogu samo da nagađaju.
Prethodno je bio žrtva sličnog siledžije i rečeno mu je da ne plače kada je plač bio jedini razuman odgovor.
Ne samo to, već mu je rečeno da će, ako ne bude plakao, biti nagrađen; da će moći da bira šta god bude poželeo. A, sve što je želeo jeste da plače… a, nije mogao… i zato on, da bi se dobro osećao, da bi bilo šta mogao da oseća, mora da gleda druge kako plaču dok im govori da ni slučajno ne plaču.
Mislio je da je bio jači od svojih žrtava jer on nije plakao, i dobio je svoju nagradu, a oni njihove nikada neće dobiti.
Ubio je nekog. Iz zabave lovio žabe i udarao ih o asfalt sve dok njihova mrtva tela ne bi otpala sa udice. U jednom danu je ubio možda i stotinu životinja.
Kad bi ti sve to rekao, da li bi mu oprostio? Da li opet mogao da sedneš sa njim i da popiješ kafu ili bi ti bilo neprijatno? Ne bi mogao da ga pogledaš u oči, a da ne vidiš zlo u njemu?
Da li bi nastavio da se družiš sa njim, ali samo tako da te niko ne vidi? Možda bi odlazio kod njega, ili bi on odlazio kod tebe, a kad vas neko vidi zajedno, pretvarao bi se da vi zapravo niste toliko dobri koliko se čini. Govorio bi ljudima da si tu samo da mu nešto pomogneš, i onda ideš. Pravio bi se da ga ne poznaješ da te ljudi ne bi povezali sa njim i da ne bi pomislili da si isti kao i on.
Od njega se sakriješ u alkoholu, u video igrama, u filmovima, u poslu, u društvenim mrežama u promeni ličnog opisa; u ulozi nekog ko je tu da te uvek zasmeje, da ti pomogne, učini, preuzme svu odgovornost na sebe; u ulozi nekog ko je tu da zaseni svojim nastupom, svojim izvanrednim radom…
Ali džabe, on je uvek tu, jedan korak iza tebe, da te podseti ko si zaista ti, i za razliku od senke, on ne stvara tamu, već osvetli sve ono što ti ne bi hteo da se vidi.
Da li bi mu oprostio? Šta bi dobio time ako bi mu oprostio? Možda te više ne bi gnjavio? Možda bi mu bilo lakše što ga bar jedna osoba na ovom svetu razume i prihvata?
A, možda bi i tebi bilo lakše da opet budeš u njegovom prisustvu, da te vide s njim, i možda više ne bi verovao da drugi misle da si ti isti kao on, već bi shvatio da ljudi vrlo dobro znaju ko si ti, a ko je on, i da to što sa nekim provodiš vreme, ne znači da ste isto.
A, šta ako nemaš izbora? Ako si ti i taj siledžija i njegov prijatelj i svi ti ljudi koji vas gledaju zajedno? Šta ako si ti sve i svako od njih? Zar ti ne bi bilo lakše da mu oprostiš? Ne da pokušaš da razumeš i da tražiš razlog zbog čega je činio svoja zlodela, već da mu prosto oprostiš, da kažeš – u redu je, to što si uradio nije bilo dobro, ali opraštam ti.
Idi sad, nastavi da živiš svoj život najbolje što umeš, znam da više nikada nećeš to uraditi jer si i sam shvatio da je loše. To što je bilo ne može se izbrisati i promeniti, ali to ne znači da do kraja života treba da se sakrivaš i bežiš, već živi najbolje što umeš i trudi se da svojim postupcima ne naudiš nikome.
Ako želiš da dobiješ sledeći tekst direktno u inbox, možeš da se prijaviš ovde.
