Zašto uvek znamo šta treba da radimo – ali to ne radimo

U poslednje vreme sam se toliko uvukao u svet digitalno, pre svega besciljnog digitalnog, da zapravo ne znam o čemu bih pisao.

Svestan sam da se u sve te aplikacije i mreže napravljene tako da nas navuku da što više vremena provodimo na njima, i sve se kao nešto branim od toga, a na kraju završim kao i svi drugi, zalepljen za jedan ili drugi ekran, jednu ili drugu aplikaciju, potpuno zanemarujući sve druge životne aspekte koje zapravo smatram vrednim, poput zdravlja, kako mentalnog tako fizičkog, porodice, prijatelja…

Razbudim se tako, s vremena na vreme, pa samom sebi blokiram pristup toksičnim digitalnim platformama, ali kada krenem da kriziram, desi mi se da otvorim najapsurdnija kazina, pa u deset uveče šaljem ljudima linkove za nagradne igre ne temu…

Ne mogu da ne krivim sebe što vreme provodim na način na koji sigurno ne želim da ga provodim, a s druge strane i ne mogu da se krivim; znam da je napravljeno ko kazino… stalno ti nešto nude, nege nagrade, stalno postoji mogućnost da nešto dobiješ, saznaš… i pitam se, dokle tako, dokle će nas pecati i dokle ćemo se pecati i šta bih sve drugo mogao raditi kad ne bih pokušavao da saznam kakve se sve gluposti u svetu događaju i kad ne bih skupljao sličice na eFootball i gradio virtualni grad u Cities Skylines II?

I koliko samo nađem izgovora i razloga da radim baš ono što znam da ne bi trebalo da radim, a da ne radim ono što bi trebalo? Dođem kući umoran s posla, i umesto da sednem i ne radim ništa, da bih se zapravo odmorio, ja sednem i vrtim instagram rilove, ili čitam boleštine na reditu, za koje ne znaš da li su stvarne ili kreirane tako da privuku pažnju.

Ne mogu čak ni da kažem da nađem hiljadu i jedan razlog da ne odem u teretanu, i da ne pišem, i da čitam knjige, i da ne odem prosto da prošetam, provozam se biciklom, da pecam… sve te neke stvari za koje znam da me opuštaju, ispunjavaju, i nakon kojih se osećam bolje. Ne, razlog je uvek jedan – umoran sam, radiću to kad budem dovoljno odmoran. A, nikad se ne odmorim i nikad ne radim ono što zaista cenim.

Tako provedeni dani, beskrajno listajući mreže, igrajući igrice, stvaraju frustracije, jer odlažem sve ono što sam zamišljao da ću raditi, što uvodi u interne, ali i eksterne konflikte. Kad ubedim sebe da me posao umara i da zbog tog umora ne mogu da radim ono što volim, onda budem besan na posao i pokušavam da ispravim posao, da ga prilagodim tako da me ne umara; što me samo dodatno umara.

Kada ne odem u teretanu jer se osećam umorno, već sedim i beskrajno konzumiram digitalni sadržaj to samo dodatno slabi moje telo, ali i moj um, pa sam iz dana u dan sve slabiji i sve umorniji.

I niz nekih drugih radnji koje sam mogao vršiti, i koje bi bile dobre za mene, ali koje su na čekanju, jer čekam da se odmorim…

Nije ovo prvi put da pišem na ovu temu, i već mi je dosadilo i da mislim o svemu tome, i stalno jedno te isto ko onaj pacov što trči u onom točku i misli da ne znam kuda beži…

A, rešenje, bar mi tako deluje, nije toliko daleko, i nije toliko komplikovano. Uvek je – učini jedan korak. I uvek je noga ispred noge, donesi svaku odluku racionalno, ne dozvoli da se vodiš emocijama… ali to nas dovodi do nečega što do juče nisam znao da ima stručan naziv, ali evo ga – Solomonov paradoks.

Navodno, Solomon je bio veoma poznat po tome što je umeo druge da savetuje, i delio im veoma dobre savete, a to nikad nije umeo da primeni na sebi.

Svi smo mi, u neku ruku, žrtve Solomonovog proklestva, rekao bih, a ovako je izgledao moj poslednji primer:

Čuo sam se bio sa Stevanom i hvali mi se koliko je napredovao u teretani. Sanja i ja smo upravo bili oni koji smo ga motivisali da krene u teretanu, prošle godine, dok je Sanja u toku svakog treninga kačila priče iz teretane na instagram. Pre toga je on vežbao kod kuće, ali mu je bilo teško da ode do teretane, baš kao i meni ovih dana.

I dok izgovaram kako ne mogu da idem u teretanu jer sam umoran, drugim delom mozga razmišljam o tome kako sam patetičan i kako samo pronalazim izgovore, jer teretana se nalazi preko puta naše zgrade, nije skupa, i u nju mogu da uđem u bilo koje doba dana i noći, već znam šta će mi Stevan reći, jer bih i sam sebi to rekao, ali je, valjda, potrebno da mi to neko drugi kaže, pa da moj ego više nema načina da se odbrani.

Tako je i bilo, rekao je najbolju stvar koju je mogao da mi kaže, i ja sam već sutradan otišao na trening, i to nakon dežurstva u školi i još jedno privatnog časa kog sam držao od kuće, onlajn; ukratko nakon deset sati rada.

I kako sad da razumem sve one prethodne izgovore? Svaki onaj put kad sam umesto da sam odmah otišao u teretanu, rekao sebi – Od ponedeljka ću; Sutra ću; Samo sat vremena da odmorim (na instagramu); Na raspustu ću…

Ali, to ti je to, beskrajna ljudska borba sa samim sobom, ono što možemo biti, protiv onoga što jesmo, i protiv onoga što bismo voleli da budemo, i protiv onoga što bismo voleli da drugi misle da jesmo. Nikad u toj borbi nema pobednika, bar mi tako izgleda, već stalno neke smene lidera, stalno neke prevarti, i taman se dogovoriš sam sa sobom, i sklopiš neko primirje, krenu nove drame i nove prevrati…

Kako u unutrašnjem svetu tako u spoljašnjem i tačno ne znam šta je tu uzrok, a šta posledica, ali zar je i bitno? Bitno je valjda naći neki svoj mir, slaviti svaku pobedu i ne žaliti mnogo za porazima, jer već idućeg momenta sledi nam nova bitka na koju smo dužni da se usredsredimo.

Ne znam šta bih više o ovome rekao, osim da sam sad dobro. Da, dobro sam, i trudiću se da tako i ostanem. Ograničio sam, opet, i po ko zna koji put, pristup mrežama, trudiću se da vežbam, da pišem i da budem više prisutan u fizičkom, a manje u digitalnom svetu.

Ne možeš ti od tog digitalnog sveta pobeći, niti je tako nešto potrebno, ali kao što ne ideš stalno u kazino, i ne piješ alkohol umesto vode, ne treba ni gledati stalno u ekran, jer često je mnogo bolje i produktivnije gledati u prazno nego u ekran.