Pre četiri godine, par dana manje-više, Sanja, Nataša, naše dve mačke i ja seli smo na zadnje sedište folksvagena (ubij me ako znam kojeg), i vozili se nekoliko stotina kilometara od Rijana do Šangaja gde smo čekali let za Beograd preko Frankfurta. Malo je reći da smo utrnuli i pretrnuli na tom letu, posebno kad je pilot najavio da ćemo malo da kružimo oko aerodroma u Frankfurtu jer ne možemo baš odmah da sletimo, i nisam mogao da se ne zapitam da li ga je dobro natankao. Ali, kao što se da primetiti, nekako smo stigli i do Frankfurta, a potom i do Beograda, i dalje do Kovilja, a šest meseci kasnije i do Novog Sada.
Kada pomenem da sam bio u Kini, a često to pominjem, posebno kad ne znam o čemu bih pričao, pitaju me ljudi da li bih se vratio, da li mi nedostaje?
Šest godina koliko sam tamo proveo nije mala stvar. Za šest godina se može štošta uraditi. Nataša je, praktično, veći deo svog života provela u Kini nego li u Srbiji, ali uskoro će i to da se poravna. Godinu i po dana u Pekingu, isto toliko u Vendžou, i još tri godine u susednom Rijanu, koji je od Vendžoa udaljen nekih pola sata vožnje.
Nedostaje mi štošta iz Kine, i hrana i ljudi i mesta, a najviše mi od svega nedostaje mir.
Prva stvar koju sam uradio na aerodromu Nikola Tesla bila, kada sam bio odlazio, bila je da sam obrisao sve aplikacije koja prate politička dešavanja u Srbiji. Boleo me kurac i za Tomu Nikolića i Vučića i sve njihove pijune, lovce, i konje, namerno nisam rekao skakače, iako ima i takvih koji su preskakali iz jedne stranke u drugu. Ironija je bila da sam po prvom ulasku u metro na monitoru ugledao upravo Tomin lik, jer baš tada beše u nekoj poseti pa je bio na svim vestima.
Život bez praćenja politike je blagoslov. Odeš na posao, glupiraš se sa gomilom dece, nekad ti je lepo, nekad te nerviraju (češće ovo drugo), na kraju meseca ti legne plata, potrošiš pola na TaoBao (Aliekspres/Temu), kada dođeš s posla ne razmišljaš više o njemu već se družiš, radiš na sebi, treniraš, učiš, čitaš knjige, snimaš vlogove, pišeš, istražuješ grad u kom živiš, odeš s nekim na ručak, probaš neku novu hranu, sretneš razne, zanimljive ljude i svi se bave isključivo sobom i svojim problemima, a tvoji problemi često nemaju veze sa državom.
Posle četiri godine, a možda i mnogo brže, provedenih ovde, shvatiš zašto si otišao; jer svi imamo jedan isti problem; imamo tumor na čelu države koji je metastazirao u sve grane vlasti, sve grane privrede, u obrazovanje, turizam, ama baš svuda… Tumor izjeda ovaj napaćeni narod, a ti, kao pojedinac dužan si da biraš stranu, a unapred znaš da koju god da odabereš, isto ti se hvata – najebao si.
Naizgled postoje tri strane medalje, ali su zapravo dve; uvek su dve, a ishod, kao što sam već rekao, isti.
Možeš biti deo problema, dozvolićeš da mutiraš u imbecila koji će da ubrizga serum kancera, pa da te posle svrbi i tamo gde se nikada nisi počešao. Ne moraš ih uvek podržavati javno i direktno, može se to uraditi i negde iz prikrajka, misleći da radiš za opšte ili, još gore, lično dobro, pa uđeš u neke šeme sa malignim. Ali, kad-tad, posebno ako se zadužiš kod njih, a zadužićeš se, moraćeš da se eksponiraš. Iskreno, ako si tamo, ne znam kako spavaš mirno.
Možeš da budeš kreten koji će da zažmuri na sve što se događa, ili da negde sa strane mirno posmatra kako bolest uzima maha, samo zato što se ne dešava tebi lično, sve dok se ne desi tebi lično, ili nekom koga poznaješ, a desiće ti se, kad-tad.
Možeš da budeš ludak koji će nekim papirnim mačevima da se bori protiv ove Ale, da pomno pratiš svaki njihov korak, iščuđavaš se, pitaš se šta će sledeće da urade, da smisle, kako će to da opravdaju, kako će iz tog da su izvuku, a izvlače se, evo već decenijama.
Tih šest godina u Kini, bio je kao neki izlet; beg od svog ovog ludila u kom je gore dole, a dole je dno, i s koje god strane pogledaš neko te pritiska govnivim đonom.
I, šta sad? Šta dalje? Opet negde otići ili ostati i pišati uz vetar?
Ako želiš da dobiješ sledeći tekst direktno u inbox, možeš da se prijaviš ovde.
