Uhvatim juče sebe kako izgovaram „kad sam JA bio…“ i ne ugrizem se za jezik već ladno nastavim sa tim, jer jbg, jest bilo drukčije kad sam ja bio…
Iako je štošta bilo drukčije kad sam bio mali/mlađi danas bih se zadržao na skorašnjem fenomenu, društvenih mreža, koje bi sada verovatno preciznije bilo zvati – društveni mediji, jer svi smo mi postali u neku ruku mediji koji izveštava o koječemu i prenosi tuđe izveštaje o koječemu.
Elem, kad sam ja bio… te društvene mreže nisu postojale, pa su se onda, bar u mom životu, tamo negde 2006, 2007 pojavile (što je bilo pre 20 godina, sunce ti!). Bio je onaj MySpace, koji je meni služio da kačim neke gluposti koje sam pravio u fotošopu, da menjam pozadine i pratilo me 3 čoveka tamo. Bili neki muzičari u nastajanju koji su tamo kačili svoje pesme i toliko, eto, pamtim MySpace.
Onda se pojavio fejsbuk. Kratko pre nego što sam napravio svoj prvi fesjbuk nalog, imao sam profil na nekoj mreži koja je služila za upoznavanje, nisam čak siguran ni kako se zvala. Bilo mi zanimljivo da upoznajem random ljude sa interneta; nikog nisam tamo zapravo upoznao, da naglasim. I, onda mi je neko rekao – E, probaj ovo, super je. Napravio nalog na fejsbuku, u početku me je smorilo jer nisam mogao da menjam pozadine, teme, nego svačija stranica izgleda isto, ali vremenom se navikneš. Onda sam skontao da mogu da dodajem ljude iz moje okoline, uglavnom koje poznajem, ali nismo više u kontaktu, uglavnom školske drugare, kako iz srednje, tako iz osnovne škole. Tada su svi isključivo kačili sadržaj iz svog života. Gde si bio, šta si radio, pa slika s ovim, pa s onim, pa razni statusi… i imao si neki osećaj da si stvarno u toku sa životima tih ljudi koji su ti bili fejsbuk prijatelji i koje si uglavnom lično poznavao.
Kad nisi špijunirao prijatelje igrao si igrice na fejsbuku, poput teksas hold’em, farmville, šta već ne…
Onda se pojavio i onaj instagram, gde si kačio fotke i provlačio ih kroz filtere. To je bukvalno bila galerija za fotografije. Ništa više. I, uglavnom su te sprdali da si hipster ako to koristiš. I to je bilo ok.
Tviter nikad nisam nešto preterano koristio, a linkedin i druga čuga da ne pominjem.
Malo po malo, javne ličnosti, medijske kuće, i drugi biznisi počeli da prave profile tamo, pa se uveli algoritmi, pa više ne vidiš feed tvojih prijatelja, nego ti algoritam ubaci nešto što bi ti tamo bilo zanimljivo, pa se odjednom broje lajkovi, šerovi i slične stvari..
Onda se pojavio kratki video i story… i više ništa nije kao što je bilo.
Fejsbuk sam davno obrisao, od kad su ga bumeri preuzeli, prestao je da mi bude zanimljiv, a instagram sam počeo sebi da ograničavam jer više i ne znam zašto idem idem tamo. Kad god ga otvorim imam osećaj kao da sam ušao da gledam reklame, stalno ti neko nešto prodaje, ubeđuje te da je nešto što ti radiš pogrešno i predlaže ti da poslušaš njihov savet, promeniš život iz korena, budeš baš kao oni, jer oni znaju najbolje.
Onda se tu pojave političari sa svojim beskonačnim predizbornim kampanjama, blaćenjem svojih protivnika…
Sve u svemu jedna velika turšija ničega u kojoj s vremena na vreme možeš da nađeš nešto što ti je zaista zanimljivo i/ili korisno. Ironično bi bilo sad da kažem – možda je najbolje da i ne koristim društvene mreže i da obrišem sve to jer čemu mi zapravo služi kada iste ove tekstove širim po tim društvenim mrežama, ali nekada se zaista zapitam – čemu služe i zašto ih još uvek koristim.
Imam te neke periode u životu kada obrišem aplikaciju sa telefona i onda ne ulazim neko vreme. Kad se vratim, pitam se zašto sam ikada i imao tu aplikaciju, i nalog na istoj mreži i ovaj tekst upravo služi da bih negde možda došao do odgovora na to pitanje, ali do njega nisam došao. Pre sam imao mreže da bih ostao u toku sa životima ljudi koje poznajem, danas ih imam kao svojevrsnu malu medijsku kuću preko koje širim svoju propagandu i istovremeno konzumiram tuđu. Ne vidim poentu, ali ne vidim i dovoljno dobar razlog da sve to prestanem da radim; ili ne želim da ga vidim.
Ako želiš da dobiješ sledeći tekst direktno u inbox, možeš da se prijaviš ovde.
