Nećete me često čuti da koristim narodne umotvorine. Ne mislim da su neprecizne ili banalne. Štaviše, po pravilu, ubadaju u srž stvari, ali, zbog ljudi koji ih citiraju, a nikada ih ne primenjuju u praksi, narodne umotvorine su se pretvorile u kliše; postale su nešto čime ti drugi natrljaju nos kada pogrešiš, a najgore je kad samom sebi natrljaš umotvorinu kao nešto što te je moglo sprečiti da napraviš grešku samo da si bio dovoljno mudar da slušaš reči predaka.
Tako je bilo i u mom slučaju. Početkom godine, školu u kojoj radim posetila je prosvetna inspekcija, a jedan od ishoda te posete bilo je saznanje da ipak moram da upišem master studije, ako želim da zadržim posao.
Naime, desetak godina ranije, odmah nakon što sam završio osnovne studija, imao sam priliku da upišem master studije, ali nisam ih upisao ponajviše zbog ova dva razloga: nisam imao finansije i nisam znao kako bi ih stekao; mislio sam nikada mi master studije nikada neće trebati, jer možda nikada neću ni raditi u školi.
Duboko sam verovao da ću ostvariti karijeru kao pisac. Znao sam da je to spor proces i kada mi se ukazala prilika, odselio sam se u Kinu i dobio posao nastavnika Engleskog jezika. Plan je bio da pišem u slobodno vreme i živim više nego pristojno od nastavničke plate u Kini. Jednog trenutka sam pomislio sam da ću tamo zauvek ostati.
Kada mi se posao nastavnika u Kini smučio, pokušao sam da zarađujem od YouTube-a, što nije išlo baš najbolje, onda sam pomislio da ću postaću fotograf… što takođe nije išlo po željenom planu, i tako sam proveo prethodnih deset godina radeći na tome da mi master nikada ne zatreba.
Sve to vreme, uporedo sa poslovima pomoću kojih sam pokušao da zaradim svoj hleb, sam pisao i učio o pisanju.
I, na kraju, početkom 2023. godine, kada smo se već bili vratili u Srbiju, nakon što sam napustio posao agenta u pozivnom centru, počeo sam da radim u školi. Da kažem – krenuo sam u prvi razred privatne osnovne škole u Novom Sadu.
Privatna je, možda mi ne treba master, mislio sam; i nije mi bio potreban, bar ne odmah…
Posao je izazovan. Većina dece su stranci koji jedva da razumeju išta srpskog, ali vremenom nauče i to te čini ispunjenim. Ponovo sam zavoleo taj posao iako sam ga u Kini bio omrzao zbog razmažene, nevaspitane dece i prezahtevnih roditelja.
A, onda, dođe inspekcija i donese mi loše vesti.
Koliko god sam bio verovao da će me zaobići pravilo, da se u školi može predavati isključivo sa master studijama, jer na mojoj diplomi sa osnovnih studija piše „Diplomiran učitelj“, prevario sam se; a u ostalom, i zakon je jasno govorio da to IPAK nije dovoljno; posebno za nas koji smo se našli na nekom raskršlju Bolonje i onog tradicionalnog. A škola, iako je privatna, mora da posluje po zakonu.
U to da li je taj zakon neophodan i logičan, neću ulaziti; bar ne ovom prilikom.
Vest o tome da ću IPAK morati da upišem master studije primio sam krajnje negativno, a prvo što mi je palo na pamet bilo je: „Ko ne plati na mostu, platiće na ćupriji,“ i proći će znatno skuplje jer nije platio odmah. Koliko god kliše to bio, tačno je.
A, to je ono što sam čuo i od svojih nadređenih i od svih onih kojima sam se požalio da moram da upišem master; što je bilo krajnje očekivano.
Šta je tu je? Pomirio sam se sa sudbinom i shvatam da postoje stvari na koje ne mogu da utičem, poput toga da promenim zakon, ali postoje i stvari na koje mogu da utičem, poput toga kako ću primiti vest i šta ću da uradim povodom nje.
Trudim se da ne očajavam mnogo i gledam da iz svega ovoga nešto naučim. Neće biti lako da pišem seminarske radove, učim za ispite, idem na posao i staram se o porodici, ali ću morati da se naučim disciplini, organizovanju vremena, planiranju i strateškom razmišljanju, ako želim sve to da postignem. Velika lekcija, ako mene pitaš. A, kada sledeći put budem bio u prilici da nešto uradim odmah, kao što je na primer odlazak kod zubara ili urologa, verujem da ću dobro razmisliti pre nego što budem odlučio da neminovnu radnju odložim ili u potpunosti izbegnem. To će, eto, biti dve velike lekcije koje ću izvući iz svega ovoga s čim se sada suočavam.
Kada sagledam stvari iz nekog drugog ugla, možda sam samo proveo prethodnih 10 godina tražeći se i tu nema ništa loše. Ponekad mi deluje da master studije nisam upisao jer onda ne bih imao izgovor da od pisanja ne pravim karijeru, što je bilo nešto o čemu sam oduvek sanjao. Sada više ne znam da li sam o tome prestao da sanjam, da li sam se pomirio sa tim da se to možda nikada neće desiti ili sam prosto redefinisao pojam spisateljske karijere; to možda nije nešto od čega možeš živeti, ali je definitivno nešto što možeš raditi; onda, kada imaš vremena, a imaš ga… kada svoj telefon posadiš negde po strani i dobro razmisliš kako ćeš utrošiti svoje vreme.
Pisanje je stvaralački posao, a pravi stvaralac radi da bi se izrazio; da bi izneo svoje misli, emocije i iskustva, a ne da bi se dopao širokim narodnim masama, a najčešće, da bi mogao živeti od stvaralaštva, moraš se dopasti upravo njima. Suviše je govoriti bilo šta o stvaralaštvu za široke narodne mase. Ima ga na svakom koraku i poznat nam je kvalitet takvog razmišljanja i takve namere.
Ne bih da kažem da je svaki vid stvaralaštva kog su mase prihvatile loš, ali većina toga jeste. Ernest Hemingvej i Đorđe Balašević i slični njima su izuzeci. A, u ostalom, oni su imali i imaju više neprijatelja nego obožavalaca, koliko god se njihov rad isticao.
Nisam protiv zarade od pisanje, ali ako bih morao da biram između kvaliteta i mogućnosti da živim od svog pisanja, uvek bih odabrao kvalitet. Pišem jer imam nešto da kažem i da bih nekog svojim pisanjem dotakao, podstakao na razmišljanje, motivisao da bude bolji čovek… i neka tako i ostane.
Kada želiš da stvaraš i da živiš od svog stvaranja, malo po malo, tvoja želja da se izraziš preraste u želju da se dopadneš; da zaradiš više pratilaca, da prodaš više reklama, da prodaš više primeraka knjige, da prodaš tamo neke majice…
I, nisam ja protiv zarade od svog rada, kakav god taj rad bio, i treba da postoji cena na knjigama i reklame i majice i šolje… Patreon i sve su to odlični izumi koji povećavaju procenat onih stvaralaca koji mogu živeti od svog poziva, ali taj procenat je i dalje mali.
Kevin Keli kaže da nam je potrebno svega 1000 pravih obožavalaca da bismo mogli živeti od našeg poziva, gde se pod pravim obožavaocem podrazumeva neko ko je spreman da kupi sve što mi stvorimo, bilo da je knjiga, pesma, film, majica, šolja… šta god. Takvi ljudi postoje i čekaju nas, ali da bismo do njih došli moramo da dopremo do njihovih srca; do njihove duše, a ne da strateški stvaramo nešto što bi im se možda dopalo slušajući razne marketinške gurue.
I, dok čekaš da se tako nešto ne bude dogodilo, što se možda nikada neće ni dogoditi, jer teško je doći do jednog pravog obožavaoca, a kamo li do 1000, neophodno je da imaš neki plan B, nešto od čega ćeš živeti, nešto što će plaćati tvoje račune…
U mom slučaju, to je posao u školi. Kratko sam radio kao agent u pozivnom centru i imao duplo veću platu nego u prosveti, ali džaba… na kraju dana ti si samo zupčanik u jednoj velikoj mašini kog je lako zameniti i koji ni na koji način nije doprineo nikome.
Koliko god posao u školi ponekad bio naporan, što zbog administracije i birokratije s kojom se svakodnevno suočavaš, koliko god je je često teško izaći na kraj i sa decom i sa roditeljima, na kraju, kada se na kraju školske godine rastaješ od te dece, i kada shvatiš koliko si im značio, koliko će te pamtiti i koliko si uticao na njihove živote, bude ti drago što si to baš ti bio jer znaš si dao sve od sebe, tretirao si ih kao sopstvenu decu i oni su to prepoznali i nagradili su bezuslovnom ljubavi.
E, to je posao koji je daleko više od plaćanja računa, čak iako nije broj jedan na tvojoj listi želja.
Poslednjih osam godina radim u školi, kako u Kini tako u Srbiji, ali došao je momenat da platim ono što nisam hteo da platim pre deset godina; došlo je vreme da upišem master, jer država insistira na tome. Nije dovoljno to što sam završio osnovne studije, da bih predavao u školi, već moram imati master, koji me neće naučiti radu u školi, baš kao što me ni osnovne studije nisu naučile poslu u školi, jer to je nešto što se stiče praksom, koju i te kako posedujem.
Master će me naučiti kako se vrše istraživanja u pedagoškim naukama, kojim, jelte, ne želim da se bavim. Ali, bože moj, neću sad zbog toga očajavati. Šta god ja ovde pisao i koliko god kukao zbog tog besmisla, neću ga promeniti. Taj master ću morati završiti i šta je tu je. Moglo je biti i gore. Mogli su mi dati otkaz u ovoj školi pa da radim u nekom pogonu, da motam kablove ili šta sad već ljudi u pogonima rade.
Na kraju, master će me naučiti i da uvek završim ono što sam započeo.
Pitanje koje me sada muči jeste – Da li ću imati dovoljno vremena za pisanje romana?
Ne mogu da kažem da sam bio ne znam kako produktivan, jer već deset godina nisam završio nijedan roman koji sam bio počeo da pišem, ali sad sigurno znam da ni sledeće godine neće biti romana… Prethodnih godina sam se makar nadao…
Možda je to i dobro. Kada jednom konačno budem skinuo teret tog mastera sa vrata, možda će mi biti lakše da pišem… Da pišem jer želim da se izrazim… da nešto kažem… da dodirnem nečiju dušu i nečije srce…
A, ako se ispostavi da mi taj master nikada zapravo nije ni bio potreban, jer će moj YouTube ili moje pisanje ili moja fotografija doneti dovoljno novca da kupim svoje vreme koje provodim u školi, sumnjam da ću uopšte žaliti zbog toga što sam ga ipak završio, jer, ako sam išta u životu naučio, onda je to da nikad ne vredi očajavati zbog stvari koje ne možeš da promeniš i na koje nemaš uticaja, već je isključivo bitno delati u zonama tvog uticaja; biraš kako ćeš da reaguješ na to što ti se dogodilo, biraš kako provodiš vreme i biraš kakav ćeš čovek da budeš. Sve drugo je, uglavnom, mimo tvog uticaja.
Sada imaš priliku da podržiš moj rad na Patreonu i budeš deo mog kreativnog procesa! Kao zahvalnost, Tvoje ime može se pojaviti na mojim video snimcima ili u zahvalnicama moje sledeće knjige. Tvoja podrška će mi pomoći da nastavim da stvaram i da te inspirišem još više!
