Prošle godine sam dao otkaz u firmi u kojoj sam radio kao agent u call centru da bih se zaposlio u školi kao učitelj. Delovalo kao dobra ideja i kao rešenje za sve moje probleme.
Želeo sam izađem iz toksičnog okruženja stvorenog, pre svega, zbog toksičnog šefa, ali takođe nisam hteo da radim noćne smene da ne bih ugrožavao svoje zdravlje, i da bih mogao da provodim više vremena sa svojom porodicom, i nisam hteo da radim vikendom, kada su svi drugi ljudi s kojima bih mogao da provodim vreme slobodni.
Kada pomisliš na posao učitelja, prvo što ti padne na pamet jesu svi oni raspusti, skraćeno radno vreme (odradiš 4-5 časova) i ideš kući i radiš šta god hoćeš. U prevodu, mislio sam da ću imati pregršt vremena za pisanje, da ću konačno završiti svoj drugi roman i da ću imati sasvim dovoljno vremena da snimam vlogove za YouTube.
Ali, situacija nije takva i svi koji su makar jednom kročili u školu to vrlo dobro znaju. Škola je radno mesto kao i bilo koje drugo. Tamo takođe mogu da postoje toksični nadređeni, toksični klijenti, u ovom slučaju roditelji, problematična deca, nepotrebna birokratija i mnoštvo drugih stvari koje mogu da vam zagorčaju život i isisaju svu energiju iz istog.
Da li sam se prevario kada sam mislio da ću imati više vremena za pisanje? Da. Dok sam radio u call centru, mnogo sam više napisao nego od kako sam se zaposlio u školi. Iz nekog razloga, dok sam radio u call centru po završetku radnog vremena bilo mi je mnogo lakše da se isključim i više ne mislim o poslu. Svoju smenu bih predao kolegi, istakao mu probleme i nerešene situacije i prepustio bih njega da se bavi time, što bi značilo da kako bih se odjavio sa smene, tako se više ne bih bavio problemima sa posla jer sam znao da će neko drugi da ih reči ili da će me čekati sutradan, ako nisu bili hitni.
Dok sada imam osećaj da moj posao traje 24/7. Uvek se nešto dešava, uvek se rešavaju neki problemi koji su istaknuti na raznim kanalima komunikacije između zaposlenih, ili zaposlenih i klijenata; bilo da je u pitanju domaći zadatak, ideja za narednu priredbu, organizacija idućeg izleta, rešavanje problema koji je iskrsao u toku odmora… sve to ističe na viber grupama i od vas se očekuje da ste dostupni 24/7 i da ponudite rešenje za problem koji se u većini slučajeva ne tiče direktno vas, ali se iz nepoznatog razloga od vas očekuje da ga rešite.
Da li se sada kajem i mislim da nije trebalo da dam otkaz? Ne. Posao u školi, koliko god vremena i mentalne energije oduzimao, ima svojih prednosti. Na primer, radim sa svojom ženom, moje dete ide u istu školu, imao sam imao prilike da upoznam neke divne i kreativne ljude i divnu i talentovanu decu. I, to je nešto na šta bi trebalo da se u budućnosti fokusiram na poslu kako bih sačuvao zdrav razum i smanjio količinu stresa.
Ali, vreme je da se pored tog posla vratim na ono zbog čega sam ubeđen da sam došao na ovaj svet; da pišem… da stvaram…
Da me je neko pre 10 godina pitao kako zamišljam idealnu 2024. godinu, rekao bih – Imaću bar 5 objavljenih romana i pisanje će biti nešto od čega živim. Ići ću na književne večeri gde ću promovisati svoje knjige, imaću svoje omiljene kafiće u kojima pišem, možda neku kancelariju… moje knjige će biti prevedene na engleski i tamo će takođe da se prodaju i ja ću živeti svoj san…
Međutim, to je nešto što se nije dogodilo.
Ne mogu da kažem da u potpunosti žalim zbog toga. Pre svega jer mislim da još uvek ne bi trebalo da prestanem da sanjam i da očekujem da će se jednog dana ipak dogoditi, ali i zato što se u poslednjoj deceniji dogodilo mnogo dobrih stvari; oženio sam se, postao otac, proveo 6 godina u Kini gde sam stekao jedno neprocenjivo iskustvo, objavio sam više stotina snimaka na YouTube-u, napisao više stotina blogova, vratio se nazad u Srbiju, živim u Novom Sadu, gradu u kom sam nekako potajno oduvek želeo da živim i zahvaljujući svemu tome mogu reći da sam zadovoljan načinom na koji se moj život odvio, ali ipak ostaje jedna velika praznina i jedna stvar koja se nikada nije dogodila… nikada nisam napisao još jednu knjigu.
I, pitanje je sada, zašto se to nije dogodilo? Ko je tome kriv? I, da li je uopšte potrebno tražiti krivca? I, možda najvažnije pitanje, da li je sad kasno za tako nešto?
Ne mogu da kažem da nisam ništa napisao za ovih deset godina.. Pisao sam, i te kako sam pisao, ali nikada ništa nisam završio. U nekolicini dokumenata mog računara zapisano je toliko reči da bi se od njih moglo odštampati 10 romana, ali ništa od toga nema celinu; nema srž, već postoji samo jedna velika gomila reči koja ne znači ništa. Ili bar ja tako mislim.
Hemingvej je jednom prilikom rekao – “Najteži deo pisanja romana je završiti ga,” i na moju veliku žalost mogu to da potvrdim iz ličnog iskustva.
Ali, dobro. Ne bi sad zbog toga trebalo očajavati. Krajnje je vreme da se posao privede kraju. Ili, da se barem jedan od tih poslova privede kraju.
Svi ti projekti su došli do neke tačke u kojoj mi se više nisu sviđali, nisu imali smisla i nisu naličili na ono kako sam ih u početku zamislio i zatim bi ih napustio i ostavio u neko sirotište koje se stara o odbačenim i neželjenim rukopisima.
A, da li mogu da krivim sebe zbog toga, i da li uopšte ima smisla kriviti se, da li upiranje prstom u krivca, u sebe, bilo produktivno?
Najbolje bi bilo odlučiti da krivca prosto nema. Želje su bile jedno, a mogućnosti drugo. Postavio sam lestvicu visoko, nisam je preskočio i sad je vreme da se vratim nazad na zaletište, i da pokušam opet, i opet, i opet i opet… ili da je malo spustim, sve dok ne budem mogao da je preskočim, da je tek onda malo, po malo, dižem.
I možda u narednih deset godina budem ostvario svoj san, a možda i ne… Vreme će pokazati.
Ono u šta sam siguran jeste da ne bi trebalo odustajati, jer jedini način da budem sasvim siguran da neću uspeti jeste da prestanem da pokušavam i jednog dana, kada ovom životu dođe kraj, sasvim sam siguran da neću žaliti zbog toga što sam pokušao, a nisam uspeo, ali ću i te kako žaliti ako prosto budem odustao…
Uspeh je nešto na šta ne mogu da utičem, jer ne mogu da znam da li će se moje knjige svideti dovoljnom broju ljudi da bih mogao da živim od svog pisanja.
Jedino na šta mogu da utičem jeste na to kako ću provoditi svoje vreme, na šta ću usmeriti svoju pažnju i svoju energiju; najkraće rečeno, da li ću svoje vreme provoditi pišući ili ću raditi nešto drugo.
Pisac nije isključivo neko ko živi od pisanja. Pisac je neko ko sedi i piše. I možda bi trebalo redefinisati uspeh. Možda nije ni bitno da li ću uspeti da živim od tog pisanja. 99% knjiga u bibliotekama napisali su ljudi koji su novac zarađivali radeći nešto drugo. Čitav koncept zarade od pisanja je potpuno nov i većina ljudi nikada neće zaraditi ništa od svog pisanja. Knjige se ne pišu da bi se prodavale. Knjige se piše jer u nama postoji neka goruća energija koja nas prosto primorava da tu ideju, tu priču negde zapišemo i to je jedino bitno, jedino što se može izmeriti… da li si tu knjigu zapisao ili nisi. Uspeh je kad je zapišeš i tu sav tvoj uticaj prestaje. Ti odlučuješ kako ćeš je napisati, ali ne možeš odlučiš da li će se ona nekome svideti. I, zašto se onda brinuti povodom toga, ako je to nešto na šta ne možeš- da utičeš?
Ovaj YouTube kanal i ovaj blog su zamišljeni kao svedočanstvo tog procesa i svima koji žele se pridruže ovom putovanju koje za cilj ima destinaciju do koje možda nikada nećemo stići, želim dobrodošlicu i šaljem jedno veliko hvala jer znam da ne biste bili ovde da ne verujete u mene.
Sada imate priliku da podržite moj rad na Patreonu i budete deo mog kreativnog procesa! Kao zahvalnost, vaše ime može se pojaviti na mojim video snimcima ili u zahvalnicama moje sledeće knjige. Takođe, dobićete ekskluzivan pristup čitanju mog romana u nastajanju, jer ću svojim Patreon pratiocima slati svako novo poglavlje. Vaša podrška će mi pomoći da nastavim da stvaram i da vas inspirišem još više!
