Tišina

Ima svoje mesto u muzici. Zove se pauza.

Tišina ima svoje mesto u pisanju. Zove se tačka, a ako je malo duža, zove se paragraf i zauzima beli prostor na papiru ili uređaju s kog čitamo.

Tišina ima svoje mesto u govoru. Zove se prosto tišina.

Tišina ima mesta u filmu. Nalazi se tamo gde nam urednik ostavi dovoljno mesta da upijemo ono što smo videli. Ne znam kako se zove.

Tišina, gde god da se nalazi, ima svoje mesto i uglavnom služi da se odmorimo, makar na trenutak, ali je ona takođe tu da najavi promenu, da označi nešto novo ili kraj nečega, kao kada ćutimo da bismo odali nečiju počast.

Tišine je danas manje nego ikada. Živimo u gradovima zagađenim saobraćajem, stanovi su nam prepuni uređaja koji proizvode zvukove, bilo da te zvukove želimo, kao kada pustimo muziku ili film, bilo da ih ne želimo, kao što je buka koju stvara klima uređaj.

Tišina je magična. U tišini možemo da stvaramo, da slušamo vlastiti um, i tišina nam je svima potrebna.

Ali, tišina je neprijatna i zato je izbegavamo.

Onaj ko se navikne na tišinu i kome tišina prija, ne nosi ništa na svojoj savesti i u stanju da stvara šta god poželi.

Drugi biraju buku da bi izbegli tišinu jer se plaše onoga što u tišini mogu da saznaju kako o sebi, tako o drugima.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.