Nedavno sam napisao blog o traćenju vremena, a jednog mog čitaoca je razočarao moj izbor reči, pa je odlučio da mi pošalje sledeći mejl.
Lep izbor reči, traćiti je Srbska reč!? Odjavljujem se.
Lično, nemam ništa protiv da se u govoru, ali i u pisanju, koriste strane reči i izrazi, jer jezik je živa tvorevina, podložan je promenama, i u podneblju na kom se taj, srpski, jezik razvijao postojalo je raznih uticaja i stoga se čitav niz stranih reči i izraza odomaćio u tom jeziku, a danas je ovaj jezik, kao i bilo koji drugi, podlegao globalizaciji i širokoj upotrebi engleskog jezika, pa se odomaćuju i neki drugi termini, posebno oni za koje ne postoji reč u srpskom jeziku, poput interneta, selfija, fejsbuka i sličnog.
S druge strane, trudim se da, kad god je to moguće, koristim srpske reči, posebno ako postoje, lepše i adekvatnije, da ne kažem – primerenije reči od usvojenica.
Reč traćiti je pažljivo odabrana jer svojom zvučnošću upravo dočarava postupak gubljenja vremena i taj izraz je upravo u upotrebi kada želimo da naglasimo uzaludno trošenje vremena. Samim tim, iako sam odlučio da me takve stvari ne dotiču, ne mogu da kažem da me ovaj gest mog čitaoca, nije pogodio.
Pre nego što sam odgovorio na mejl i pre nego što sam mogao da tvrdim da je reč traćiti zapravo srpska reč, morao da se konsultujem sa Rečnikom Matice srpske, (primetimo da niej Rečnik Matice Srbske) i tamo se nalazi definicija za glagol traćiti, ali i za srodne svršene glagole, straćiti, potraćiti, protraćiti.
Kad smo razjasnili da je traćiti i te kako srpska reč, red je da razjasnimo šta nije u redu sa Srbskim.
Neki bi rekli da je čak i Vuk, isti onaj koji je definsao jednačenje suglasnika po zvučnosti, sam pisao srbski, a ne srpski, ali je to očigledno bilo pre reforme jezika.
Jednačenje suglasnika po zvučnosti je logično gramatičko i pravopisno pravilo, jer je mnogo lakše izgovoriti srpski nego srbski i u govoru ćete uvek čuti ovaj, lakši oblik.
Kao što sam već rekao, jezik je živa stvar, podložan je promenama, i kada bismo se vratili par stotina godina unazad, imali bismo poteškoće da razumemo one koji su tada govorili srbski, iliti, a o srpskoslovenskom i crkvenoslovenskom da i ne govorim.
Idući problem kod Srbskog, je što se svi prisvojni pridevi pišu malim slovom, pa se samim tim i srpski jezik piše na taj način, ali moj bivši čitalac, i mnogo njemu sličnih, smatra da bi Srbski trebalo da bude izuzeto iz tog pravila.
Ako volimo i poštujemo Srbiju, i ako volimo i poštujemo zvanični jezik neke države, onda poštujemo i usvojena pravila tog jezika, posebno ako ona dolaze iz praktičnih razloga, poput jednačenja suglasnika po zvučnosti i ne vidim razlog povlačenja nekih arhaičnih normi samo zarad takozvanog očuvanja tradicije.
Pravila u jeziku se ne postavljaju kao državni zakoni. Državni zakoni se postavljaju da bi sprečili zloupotrebu i da bi sprečili da jedni drugima naudimo.
Pravila u jeziku se postavljaju zato što postoje određeni šabloni u govoru. Koliko god patriotski delovalo to što pišemo Srbski, to je zapravo ukazivanja nepoštovanja prema jeziku i prema ljudima koji su posvetili život opismenjavanju i prosvetljenju srpskog naroda.
Insistiranje da se piše ka kaže Srbski je protivno prirodi ovog jezika i samim tim neispravno. Tako nešto potiče iz kompleksa da su Srbi nebeski narod, a problem je što jedino Srbi vide Srbe kao nebeski narod, dok ostatak sveta niti zna mnogo ovom narodu niti mari mnogo za njih, što je i za očekivati. Ako mi ne verujete, pogledajte globus, i recite mi šta znate o nekoj državi slične veličine, da nije iz susedstva ili sa evropskog kontinenta.
Tako nešto pouzdano mogu da tvrdim jer već godinama živim u inostranstvu i imao sam prilike da se sretnem sa ljudima sa svih strana sveta i većina ljudi je čula za Srbiju kao i za Džđang, kinesku provinciju, u kojoj živim, i koja je znatno veća od Srbije.
To što su Srbi mali narod, ne znači da su ništavni, ali ako Srbi ne poštuju najveće umove u vlastitoj istoriji, poput Vuka Karadžića, i ako Srbije ne poštuju prirodna i logička svojstva sopstvenog jezika, niko drugi neće, niti bi trebalo.
Iza odluke da se kaže i piše srpski, ne stoji samo Vuk Karadžić, već generacije učenih ljudi, lektora, lingvista, književnika, koji znaju znatno više o jeziku nego što će većina nas ikada znati i zato poštujmo pravopis i gramatiku srpskog jezika.
Pisanje ćirilicom nije dovoljno.
Ako želiš da dobiješ sledeći tekst direktno u inbox, možeš da se prijaviš ovde.
