Posao od kuće

Nemoguća misija.

Ako vaš posao zahteva duboku koncentraciju i u vašem domu nemate prostoriju u koju možete da se zaključate i koju možete zvučno da izolujete, i ako imate dete/decu, partnera/partnere, kućnog ljubimca/ljubimce, zaboravite da ćete ikada uraditi bilo šta korisno.

Od septembra ove godine, zvanično sam prešao na part-time posao i radim isključivo vikendom, što je na korak od moje finansijske nezavisnosti gde očekujem da radim isključivo za sebe.

U početku sam mislio: “Super, konačno ću imati dovoljno vremena da uradim sve što sam ikada hteo. Unaprediću izgled našeg sajta, mnogo brže ću montirati video snimke, završiću knjigu recepata, možda dve, moći ću možda da pišem i prozu, moći ću da idem u teretanu kad se meni ćefne…”

Kad ono… hoćeš vraga.

Kad si kod kuće i nemaš svoju kancelariju, uvek si na korak od “Jel može samo časom da… odeš u prodavnicu… opereš sudove… okupaš dete… ” Šta god da se kod kuće inače radi, osim posla.

Kada ostanem sam sa detetom u kući, čak iako joj pustim crtani film, kako bih sebi prigrabio 2 sata za posao, svaka dva minuta ustajem sa stolice da kuvam čaj, pravim limunadu, pečem jaja, brišem guzu, skupljam prosuti čaj i prosutu limunadu, dohvatim nešto što je palo iza kreveta… i sve drugo što je posao odraslih ljudi sa dugačkim rukama.

Takav posao je pišanje uz vetar, i niti kvalitetno radim, niti kvalitetno provodim vreme sa svojim detetom, niti to dete radi nešto kvalitetno, osim što pravi štetu s vremena na vreme i otvara stvari da proveri šta ima unutra.

Verujem da većina vas čiji su se poslovi ove godine preselili iz kancelarije u kući znate o čemu govorim.

Posao bi trebalo da se obavlja u kancelariji TAČKA

Kancelarija je mesto na kom se radi, na kom vas niko ne ometa, i na kom možete da se udubite u sve što radite.

Bar bi trebalo da bude tako. Ako nije, zapitajte se gde to radite i šta radite.

Jedini posao kog sam mogao nesmetano da obavljam kod kuće jeste montiranje video snimaka, jer čim moji ukućani na jednom monitoru vide kako slažem nešto što izgleda kao tetris u boji, a na drugom dobro poznate scene naše kuhinje u kojoj snimamo recepte i većinu drugih snimaka našeg jutjub kanala, jasno im je da montiram i onda me ne diraju, jer je montiranje težak posao koji zahteva mnogo koncentracije, osim kada čekaš da se nešto renderuje.

Ako, pak, uzmem da istražujem nešto na jutjubu ili da čitam nešto što bih hteo da pretočim u dobru priču za našu publiku, jok! Tada im deluje kao da ja nešto gledam na jutjubu ili čituckam nešto pa bi malko da me prekinu, jer, zašto ne bi?

Ako se zatvorim u spavaću sobu imam osećaj kao sam u samici ili da sam tu po kazni i onda mi žao što sam pobegao od njih. Znate, ono, nekako se loše osećaš.

Iznajmiti kancelariju u Rianu?! Nema šanse! Problem mi je da iznajmim stan jer ne znam dokle ću ostati ovde, trebali da duplo da rizikujem i duplo da plaćam.

Zašto inače postoji Starbaks (ili bilo koji drugi skupi kafić) ? Nije sigurno da bih uživao u precenjenoj kafi. Jok! Starbaks služi da ljudi tu mogu da sednu, naruče kafu, i da na miru rade. Osim ako neki radoznali klinci ne dođu i stanu vam iza leđa ne bi li videli šta to stranac radi u Kini. Njih bar lako oteram svojim krnjim kineskim jezikom.

Zato mislim da ću nakon 2 meseca bezuspešnog posla od kuće da počnem da radim u Starbaksu. Ne mislim da prodajem kafu, već da sedim i da pišem u Starbaksu. Već sam bio pisao o tome zašto volim tu da dođem da pišem, ali tada sam mislio da ću u Starbaksu napisati roman. Nisam. Nisam ga nigde napisao, možda nikada i neću, ali sada i ne marim toliko za to. Koga lažem?!

P.S

Kafa bez kofeina je obično sranje, ali makar znam da mi neće smetati da zaspem.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.