Deca

Potpuno je nezahvalno pričati o nečemu čega se sećam kada sam bio dete, jer sećenja su nešto što je i te kako varljivo i naš mozak ima tendendcije da proizvede delove slagalice koji nam nedostaju, i mozak to posebno čini onako da nam ide uz dlaku.

Ipak, ne mogu da ne prećutim da današnja deca, tu pre svega mislim na decu s kojom radim, nisu usvojila niti jedno društveno pravilo, tj. nedostaju im osnove socijalnih normi.

Istina je da radim u Kini, što je kultura za sebe, i njihove norme nisu isto što i naše norme, ali, bar na osnovu onoga što sam čuo od ljudi koji rade sa decom u Srbiji, nema velike razlike, bar po pitanju društvenih normi.

Kada sam ja bio dete znalo se, tj. bar sam ja znao:

  • ne ometaš razgovor satrijih;
  • ne upadaš u reč;
  • ne govoriš ako te niko nije ništa pitao;

U školi:

  • slušaš učiteljicu, jer ona je tu da od nje nešto naučioš;
  • ako imaš neko pitanje podigneš ruku;
  • ako želiš da odgovoriš na pitanje, opet podigneš ruku i čekaš da te učiteljica prozove;
  • ne upadaš u reč drugih;
  • ne šetaš po učionici bez dozvole;
  • i, zaboga, ne diraš ništa na učiteljičinom stolu.

Nijedno od ovih pravila ne važi kod dece koju ja podučavam. Deca su kao kučići koji su dovoljno veliki da izađu iz kutije, a dovoljno mali da budu samostalni, pa ih vi vraćate u kutiju, a oni izlaze i na to se svodi moja nastava.

Deca koja urlaju na času, žele da sva pažnja bude na njima, ne mogu da ćute kada neko drugi govori, ne mogu da sede duže od 5 minuta, već počnu da guraju stolice, vrte stolove, grebu i lupaju čime god umeju, ustaju, uzimaju moje markere, pišu po tabli bez mog odobrenja, cepaju moje fleš kartice, pljunu na njih i bace ih na pod…

To se ne dešava na jednom, već na svakom času i jedini način da se to zaustavi jeste da pustim crtani film. Kada se nešto dešava na ekranu, te male oči su kao magnetom zalepljene za ekran, i to mi samo govori kako roditelji provode dan sa svojom decom i kako “drže stvari pod kontrolom”, kod kuće.

Da u Kini ne postoje pravila, mimo onih koja nameće država, jasno je kada izađete na ulicu, i vidite saobraćaj. Vozi se i levom i desnom stranom (posebno motocikli i bicikli), isti se parkiraju gde god, pa i na pešačkom prelazu, kada merite voće u supermarketu, ne čekate u redu, već gurnete svoju kesu na vagu kako biste bili prvi…

Takvo ponašanje je, moglo bi se reći, opet nedostatak društvenih pravila koja se uče u najranijem dobu i kod kuće.

Druga, neka problematičnija pravila, koja nisu bila naučena u detinjstvu, se kažnjavaju strogim zatvorom ili smrtnom kaznom.

Postoje i pravila koja su van svake pameti, ali nisu predmet ovog članka, pa o njima neki drugi put.

Da samo vrsta koja se teško nosi sa pravilima govori činjeica da postoje sudovi i kazneno popravne ustanove, jer sudovi nam pomažu da rešimo sukobe koji su nastali kršenjem pravila, a kaznemo popravne ustanove služe da se oni koji su prekršili pravila nauče pravilima; to im je bar bila inicijalna svrha.

Plašime se, da ako nastavimo ovako da “vaspitavamo” našu decu, tj. da ih ne učimo pravilima, vrlo je verovatno da će nam biti potrebno više advokata i kazneno popravnih ustanova u budućnosti.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.