Misli

Psihopate bez imena i lica

Članak na Vikipediji kaže:

Klasični psihopata odlikuje se – potpunim odsustvom savesti – kao jedne važne osobine koju poseduju normalni ljudi.

Ali, i bez definicije znamo šta je psihopata.

Da neko uđe u prostoriju u kojoj sedimo, noseći masku na licu, i kaže nešto ružno na naš račun, bez sumnje bismo za njega rekli da je pishopata.

Ako bi nam taj neko poželeo da umremo, definitivno bismo pozvali policiju.

Srećom, tako nešto se retko događa.

Bez obzira šta naš komšija misli o nama, postoji velika verovatnoća da će svoje mišljenje zadržati za sebe, a ako ga bude delio sa nekim, učiniće to sa svojom ženom ili prijateljima.

Tračarenje je oduvek bilo prisutno među ljudima.

Iako često neosnovano, tračarenje nam je u plemenskoj zajednici omogućilo da znamo kojim plemenima da verujemo, a kojima ne, koga ćemo izbaciti iz plemena, a koga ne, a i danas nam je mnogo lakše, zahvaljujući tračarenju, da prepoznamo nove piramidalne šeme i druge prevarante.

Jednom na lošem glasu, uvek na lošem glasu.

Internet nam je omogućio da ostavljamo digitalne tragove na raznim društvenim mrežama i portalima. Ono što smo pojavom interneta mogli da uočimo je da će ljudi mnogo češće nego inače posvetiti svoje vreme da nam “u lice” kažu sve ružno što misle o nama.

Kada naiđemo na negativne komentare na internetu, oni vrlo često dolaze iza pseudonima, a profilna slika internet korisnika koji ostavlja taj komentar često ne predstavlja stvaran izgled korisnika, ali za takve ljude gotovo nikad nećemo pomisliti da su psihopate, jer “svi to rade” i “neki ljudi zaslužuju da im se kaže u lice”, iako je to ekvivaletno tome da nam neko uđe u kuću noseći masku na licu i da kaže nešto ružno na naš račun.

Druga stvar karakteristična za internet komentare je da onaj o kome kometarišemo nije prisutan kada ostavljamo taj komentar i nismo u mogućnosti da vidimo njegovu reakciju, i baš to odsustvo onoga o kom govorimo nam omogućuje da kažemo sve što mislimo, iako govorimo na njegovom profilu, ispod njegovog članka, njegove slike, njegovog video snimka, i iako gotovo sigurno znamo da će taj neko, pre ili kasnije, da sazna šta mislimo o njemu, nije nam stalo do njegovih osećanja.

Kada govorimo nešto ružno o komšiji, reći ćemo samo onima za koje znamo, ili makar verujemo, da to neće preneti komšiji, jer nam je stalo da komšija ne zna da mi mislimo nešto loše o njemu, a još više nam je stalo do toga šta komšija misli o nama; stalo nam je da budemo dostojanstveno ljudsko biće, a ne neki psihopata koji ne ume da se drži osnovnih društvenih normi.

Ali, kada je u pitanju internet, iako znamo da će taj neko pročitati ono što smo za njega rekli, nije nam mnogo stalo, posebno ako ne poznajemo tu osobu i ako nije deo našeg pelemena. U našoj svesti se formira predstava da iza tog internet profila ne stoji osoba od krvi i mesa, već nešto virtualno; nestvarno i mnogo nam je lakše da kažemo nešto loše.

Kad imamo loše mišljenje o nekom, da bismo mu u lice rekli tačno ono što mislimo o njemu, taj neko mora valjano da pritiska sve one dugmiće koje ne bi trebalo da pritiska kako bi naš socijalni filter popustio, kako bismo prestali da marimo o osećanjima sagovornika. Pa čak i nakon što u besu raspalimo rafal svega onoga što mislimo, i što ne mislimo, nakon što se strasti smire, počnemo da osećamo krivicu.

Fizičko odsustvo, i samim tim odustvo reakcije, onoga koga kudimo čini nas da mnogo lakše budemo psihopate nego što bismo to hteli.

Ono što me je navelo da razmišljam na ovu temu je velika pojava negativnih komentara upućenih na stranu penzionera od kada je počelo da se apeluje da bi zbog njihovog zdravlja trebalo neko vreme da ostanemo kod kuće.

To nas toliko iritira da zanemarujemo sve druge razloge iz kojih bi trebalo ostati kod kuće; da bismo sačuvali vlastito zdravlje, da bismo pomogli medicinskim radnicima,…

Ponašamo se kao da penzioneri nisu ljudi, kao da njihov život nije vredan, kao da su brojke, statistika, neko na koga je svakako red da umre, pa sad, pre ili kasnije, zašto je tako bitno?

Sumnjam da je iko, ko nije pishopata, rekao u lice penzionerima, sve ono što je rekao na društvenim mrežama, a da kasnije nije osećao grižu savesti.

Čak i fašisti, slepo vođeni svojom ideologijom, veruju da rade nešto dobro, dok psihopatama nije stalo do toga da li su njihovi postupci dobri ili loši, da li će to neko odobriti ili neće, a takvo ponašanje je upravo ono što možemo da primetimo kod internet “hejtera”.

Ali pošto znamo da penzioneri uglavnom nemaju instagram ili fejsbuk, reći ćemo tamo sve ružno što o njima mislimo, jer zbog njih ne možemo da idemo u teretanu, kafić, kladionicu, ma gde; propadaju svi naši planovi i umesto da ih promenimo i da se prilagodimo novoj situaciji, mi tražimo krivce.

Sledeći put, pre nego što napišemo nešto ružno (kažem napišemo jer niko ne snima instagram stori u kom govori sve ono što misli tako da mu se jasno vidi lice, već stoji iza slova i znakova interpunkcije (pod uslovom da ih koristimo), i pre nego što se odlučimo za širenja govora mržnje, trebalo bi dobro da razmislimo da li bismo tako nešto uradili u prisutvu onoga kome je mržnja upućena i da li je takvo ponašanje dostojanstveno.

Na ovom blogu svakodnevno pišem o čemu god mi se tog dana piše. Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, mogu vam ih svakodnevno slati na mejl, i tako ih nećete propustiti u moru objava na fejsbuku.

Onima koji se prijave na mejling listu, poslaću besplatan primerke svog romana Krvavo zeleno, i kratku priču, 43 pored.

Samo mi recite na koju mejl adresu da šaljem.