Gde je ovome kraj?

Sa stopom smrtnosti od 2%, korona virus je 20 puta manje smrtonosan nego dijabetes, čija je stopa smrtnosti 40%, a 33 puta manje smrtonosan od pušenja, gde 67% pušača umre od bolesti izazvanih duvanskim dimom, pre svega respiratornih bolesti, srčanih oboljenja i kancera izazvanih duvanskih dimom.

Do danas, zabeleženo je 25,000 obolelih slučajeva od korona virusa, dok od dijebetesa boluje 415 miliona, dok 1,000,000,000 ljudi puši.

Dijabetes i pušenje ubijaju znatno sporije od korona virusa, ali godišnje 1,37 miliona ljudi umre od dijabetesa, a 7,1 miliona ljudi umre zbog bolesti izazvanih pušenjem. (podaci preuzeti sa sajta Our World in Data.

Kina preduzima velike mere da spreči širenje ovog virusa, posebno nakon što je svet upro prstom u njih nakon SARSA-a; što je dobro i apsolutno podržavam.

Ipak, ne vidimo da postoji tolika panika povodom dijabetesa ili pušenja; što ne podržavam.

Jeste da se dijabetes i pušenje ne šire kao korona virus, pljuvačkom, kijanjem i kašljanjem, već ishranom, lošom ishranom i lošim odlukama, ali je potpuno je paradoksalno da pijemo kolu, jedemo hleb, slatkiše, slane grickalice, đakonije iz meka i KFC-a, i srčemo cigaret filter, dok smo pod karantinom zbog ovog, u poređenju s dijabetesom i pušenjem, benignog obljenja.

Embed from Getty Images

Naravno, suzbijanje dijabetesa bi značilo obaranje profita kompanija poput Koka kole, Nestle, Kinder,… koje su jedni od pokretača ekonomija razvijenih zemalja, pa shodno tome državama nije u interesu da se bore protiv takvih bolesti.

Pogledajte duvansku industriju. Kome je u interesu da se duvan proizvodi i pakuje? Kompanijama koje ga proizbode i pakuju i državi koja ubira, žestok, porez na to.

Što znači da se nećemo skoro rešiti šećera, baš kao što se skoro nećemo rešiti duvana, baš kao što se skoro nećemo rešiti korona virusa, ali je, opet kažem, interesantno da od ova tri pomenuta zla, najveću pažnju posvećujemo najbenignijem.

Nije sve tako crno povodom dijabetesa i pušenja, uveliko se podiže svest ljudi i uveliko se govori o štetnosti i jednog i drugog, ali se ne preduzima ni blizu mera koliko bi trebalo da se te bolesti ne šire; posebno ako uzmemo u obzir koliko života godišnje odnose.

Jeste od nečega bi trebalo umreti, ali neka to bude starost.

Razumem da je ovaj virus nov, i da deluje strašno to što će, možda, veliki broj ljudi da se zarazi ovim novim virusom i da bi trebalo da radimo sve što je u našoj moći da se ne zarazimo i da ga ne širimo.

To znači da bi trebalo peremo ruke, ne idemo napolje bez preke potrebe, kijamo u lakat ili u maramicu, ne diramo lice prljavim rukama, ne diramo ništa prljavim rukama, posebno ako smo u nju kinuli, a zašto ne bismo nosili maske, više da bismo zaštitili druge nego sebe, posebno ako imamo ovaj virus, a i ne znamo?

Manje,više, sve što smo inače radili, osim nošenja ovih masaka, i kućnog karantina.

Stoga, pitam se dokle će da dosežu ove mere sprečavanja širenja virusa?

Prvo se od nas očekivalo da nosimo maske.

Zatim se očekivalo da ne izlazimo iz kuće.

Zatim su žicom ogradili čitav blok zgrada u kom stanujemo i sada možemo da izađemo samo na jedan izlaz, pre toga mi izmere temperaturu i dobijem papirić sa nekim pečatom, i bez tog papirića ne mogu da se vratim u blok.

Šta je sledeće? Ne mogu da izađem iz stana dok se ne uvere da nisam bolestan?

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.