Pisanje

Blogovati ili ne?

Jedina stvar koja je gluplja od pisanja o pisanju je pisanje bloga o pisanju bloga, ali nekada moram i to da uradim.

Već više od godinu dana pišem ovaj blog, počeo sam ga na engleskom, a od nedavno pišem na oba jezika paralelno. Na engleskoj verziji bloga postoji blizu 250 članka, dok na srpskom ima svega nešto preko 100. 

Krenulo je od ideje da ću pisati jedanput nedeljno, a onda se pretvorilo u dnevni blog, pa je neko vreme stalo i sada opet pišem svakodnevno nešto više od dva meseca.

Teško je svaki dan sesti i napisati nešto za šta verujete da će nekome možda biti od koristi, ali vremenom se čovek navikne i moj mozak već zna da miris popodnevne kafe znači vreme za blog. 

Zašto pišem? Ne znam! Volim da pišem i volim da sređujem svoje misli u skladne celine; volim da gledam kako reči nastaju na praznom dokumentu i kako popunjavaju tu belinu. 

Volim da mislim da moje pisanje može nekom biti od koristi; mislim da mi je to najveća motivacija za ovaj blog. Ipak, ponekad taj izvor motivacije se isrpi. 

Poslednjih nedelju dana pokušavam da procenim da li je pisanje bloga vredno ičemu. Da li bi ta dva sata dnevno koja provedem pišući blog bilo bolje utrošiti u nešto korisnije? Možda bih mogao da pišem roman i popodne umesto samo izjutra? Možda bih mogao da pogledam film ili čitam više nego inače?

Sigurno je da od pisanja bloga lično imam najviše koristi; ja sam taj čije se misli dovode u red i ja sam taj koji se oslobađa raznih unutrašnjih monologa tako što ih zapiše. 

Blog je za mene kao čistilište. Postoje neke stvari o kojima razmišljam u toku dana i kada dođe vreme za pisanje bloga, sednem i zapišem ono što me je najviše mučilo. 

Ipak ovu temu sam izbegavao već danima. Ne znam da li ikog zanima ovako nešto? Zašto bi iko brinuo za to da li se meni piše taj blog ili ne? Ko me tera? 

Bolje pitanje je, kome će nedostajati ako jednostavno prestanem da pišem? Ko će se zapitati – a gde je današnji blog?

Pravo da vam kažem ne znam. Ne znam ni da li iko čita ovo, ni da li je ikom stalo do toga što pišem, i što manje znam to je bolje po mene. 

Blog ima mnoge predsnoti i mislim da bi svi trebalo da ga pišu, ali zašto onda kada je pitanju moj blog postoji ta sumja? Zašto se uopšte pitam da li bi trebalo da ga pišem? 

Blog je mnogo bolji od dnevnika. Za dnevnik ne marite mnogo. Ne kažem da ne bi trebalo voditi dnevnik, ali to je nešto lično i kada znate da ćete ga verovatno jedino vi čitati, ako ga ikada budete čitali, onda ne marite mnogo kako će to da izgleda i da li će ikome biti od koristi. 

S druge strane, kada pišete blog nadate se da će ga neko čitati; zapravo se nadate da će ga mnogo ljudi čitati i da će mnogo ljudi imati koristi od njega, a onda kada pogledate statistiku, deluje vam da je sve to pisanje u etar

Možda je pogrešno gledati statistiku vašeg sajta, ili bloga ili mejling liste. Brojke mogu lako da razočaraju i koliko god da su velike uvek ćete želeti veće. 

Jeste, iz statistike može dosta da se nauči. Možete da saznate koji članak ljudi najviše vole, pa da pišete slične; možete da saznate koji broj ljudi sa vaše mejlin list otvori i pročita vaš blog; ali ne možete da saznate da li ste nekome bili od pomoći ili ne.

Imate stotine, ili hiljade ljudi na mejlin listi i svega 10 procenata otvori vaš mejl. To je nekako deprimirajuće kada znate da sve 10 posto ljudi rezonuje sa onim što pišete; drugima nekako niste bitni, a baš biste voleli da jeste. 

Tako nešto, ipak, ne bi trebalo da deprimira jer ako blogujete, uvek imate šansu da nekome promenite pogled na svet, da nekome pomognete, da nekome ko je u sličnim problemima i dilemama, pokažete vrata. 

Ako sve to držite u dnevniku ili pak nigde ne zapišete, nećete biti u mogućnosti da ikome pomognete. 

Retko kada jedan članak na blogu može da promeni nečiji život, ali može da podstakne nekoga na razmišljanje ili da ga motiviše da preduzme izvesne korake da bi rešio svoje probleme ili poboljšao neku od sfera svog života. 

Čak iako blog može da pomogne samo jednoj osobi, to je sasvim dovoljno. 

Blog može da bude sjajan marketinški alat, ali ne bi na njega trebalo gledati na taj način. Ako vam blog donese čitaoce, ili prodaju knjiga ili bilo šta, to je odlično, ali nemojte to od njega očekivati jer to nije njegova svrha.

Blog je tu da kristališe pogled na svet, kako onoga koji piše, tako i onoga koji čita. 

Blog nudi alternativu, neke druge mogućnosti i vašu priliku da svima kažete šta mislite i šta osećate.

Blog je javna kolektivna memorija. Baš kao što svkog momenta možete da pristupite svojim sećanjima i mislima i da dođete do novih zaključaka, blog vam omogućava da se svakog momenta uključite u zaljučke do kojih je neko drugi došao i koji će vam možda biti od koristi. 

Pišite blog, jer ćete baš vi imati koristi od njega,  baš kao što od ovoga bloga ja sam najviše imam koristi.