Misli, Motivacija, Pisanje, Život pisca

Zašto pišem crnjake?

Sveti Nikola, devojačka slave moje supruge, tada devojke. Za trpezom sede rodibina i prijatelji njenih roditelja koji me ne poznaju ili vrlo malo poznaju. Znaju me kao neko ko ne priča mnogo, ne meša se u političke debate koje se vode za trpezom niti diskutuje o sportu, uglavnom ćuti i sluša i kaže nešto samo ako ga direktno pitaju. Čak i tada, njegov odgovor je krajnje sažet i precizan i ne otvara vrata polemici.

2015. godine, objavio sam roman. To jo je bila možda moja druga slava. Nisam pričao o romanu, jer zašto bih? Imaju ljudi pametnija posla nego da slušaju o mom romanu, ali istina je da sam izbegavao pitanja tipa:

“A, o čemu je roman?”

Ne možeš tek tako za trpezom, pred nepoznatim ljudima reći:

“Znate, to je roman o daltonističnom slikaru koji je nakon što mu se srušio sistem vrednosti razapeo sveštenika na krst i kroz čitavu priču mi istražujemo njegove motive, uzroke i pitamo se ko je tu kriv i da li on zaista može biti optužen za ono što je učinio? Ne samo da je razapeo sveštenika već je… “

Ne smem čak ni da kažem šta je učinio jer to bi bilo previše i za blog, a kamo li za trpezu. Ipak, tako nešto u roman može da stane; u roman može sve da stane, posebno ako ga vi pišete. 

Ne pominjem roman. Odlučan sam. Ali, onda ga moja supruga pomene jer je ponosna na mene što sam uspeo da napišem i objavim nešto tako kompleksno kao roman. 

Zatim, donese nekoliko primeraka. Ljudi sede za stolom i listaju knjigu. Sviđa im se korica. Zanimljiva je; krvavo piše zelenom bojom, a zeleno piše crvenom. Zanimljiv im je i tekst recenzenta. Žele da ga kupe. Ja insistiram da roman ponesu sa sobom kao poklon, ali oni odbijaju jer poštuju moj rad. Popuštam. 

Sad imam razlog više da ne pričam o romanu; ne želim ništa da im odam. To je samo maska. Nadam se da nećemo nikada pričati o romanu. Zaista se nadam da je tako.

Onda se sretnemo opet. Ne na slavi i ne svi, onako đuture, nego neko od njih naiđe baš kada sam ja u Kovilju. 

“Pročitali smo roman,” kažu. 

Neću čak ni da pitam šta misle o njemu. Ne zato što me ne zanima već zato što me plaši šta misle o njemu. Ipak mi kažu, iako ih ništa nisam pitao.

“Pročitali smo ga za jedan dan; za vikend; vrlo brzo. Vrlo je dobar. Nismo znali da umeš tako dobro da pišeš. Uglavnom ne govoriš mnogo, ali ti baš imaš mnogo da kažeš. Čudno. Valjda svako bira svoj medij. Nekom više prija da razgovara, nekom da piše.”

Klimam glavom i zahvaljujem se i očekujem pitanje koje mi neminovno postave svi moji čitaoci, bilo da me poznaju lično ili ne.

“A zašto je tako mračno? Mislim, zašto nisi pisao o nečemu vedrijem? Toliko je vedrih tema. Život je mračan sam po sebi, ne bi trebalo pisati o mračnim stvarima.”

Sležem ramenima jer zaista ne znam odgovor i pitam se koliko to sjeban moram biti pa da pišem takve stvari? Pomalo mi je neprijatno, baš kao i mojim sagovornicima, a zatim uslede novo pitanje.

“Jel pišeš drugi roman?”

Klimam glavom.

“Jel in on mračan?”

“Možda i mračniji.”

Moji sagovornici se povlače. Ne pitaju kad će biti gotov jer se to pitanje ne postavlja, baš kao što ne pitate studenta kada će završiti fakultet i neženju kada će se oženiti. 

Prošlo je blizu deset godina od kada sam počeo da se bavim pisanjem proze. Tek sam jedan roman objavio, ali mnogo sam učio usput. Pisanje romana je zanat i to veoma kompleksan zanat i da se samo pređu osnove potrebno je mnogo rada. 

Mnogo romana koje sam započeo je završilo među zaboravljenim idejama, baš gde im je i mesto. Doći će drugi, kad-tad, sad to mogu da tvrdim; imam isti onaj osećaj kada sam pisao i prvi; jednostavno znam da ću ga završiti. 

Blizu deset godina i još uvek ne znam zašto pišem crnjake. Možda nikada neću ni saznati, ali imam teoriju. 

Ovaj blog mi je kao psihoterapija. Jednom dnevno sednem za laptop, ponekad samo uzmem svesku i olovku, isključim se sa interneta i slušam svoje misli.

Za tako nešto mi je potrebna apsolutna tišina, baš kao i za pisanje fikcije. Fikciju pišem ujutro, dok svi spavaju, a blog pišem dok moja kćer ima popodnevnu dremku. Koliko je blog uspešan zavisi od toga koliko dugo je ona spavala. 

Sedim tako i pokrenem izvestan dijalog sa samim sobom. Možda ovo ne bi trebalo priznati javno, ali sam se usudio. 

Slušam šta mi taj glas govori, baš kao da slušam nekog drugog; možda nekog prijatelja koji mi se žali na nešto. Taj glas se uvek žali na nešto.

Ponekad mi taj glas govori da je sve ovo što činim zapravo gubljenje vremena, ali ga ne uzimam za ozbiljno. Davno sam odlučio da je nije u pravu.

Taj glas je moja podsvest. Znam da veliku većinu informacija koje u toku dana dobijemo ne možemo svesno da obradimo. Većina informacija bude obrađena od strane naše podsvesti i nemamo direktan pristup ka njima.

Ovih dana, na primer, taj glas mi govori često o onom negativnom kometnaru kog sam dobio od anonimnog, ne mogu da kažem ni čitaoca jer nije čitala moj roman; od anonimnog internet korisnika koji je odlučio da mi zagorča život.

Elem, kada čujem šta taj glas ima da kaže, obratim pažnju na emociju koju njegov govor izaziva. Nekad sam ushićen, samouveren, motivisan. Mnogo češće sam uplašen, zabrinut, tužan. 

Nakon što odredim emociju, pokušavam da objasnim onoj svesnijoj strani sebe da je sve to u redu. Pokušavam da racionalizujem uzroke tih emocija. Zapišem ih i često svoje zaključke podelim na ovom blogu. 

U toku jedne od tih meditacija shvatio sam da svi imamo dobru i lošu stranu. Svi možemo da činimo neke izuzetno dobre, ali i vraški loše stvari.

Mnogo teže je biti dobar nego loš. Svako može biti loš. Ne moramo mnogo da mislimo o bilo čemu da bismo bili loši. Jednostavno radimo šta nam je volja i velika verovatnoća je da ćemo učiniti nešto loše. 

Da bismo bili dobri moramo da poštujemo izvesne norme i pravila. Moramo da mislimo na druge, kako će naši postupci uticati na njih. To je mnogo složeniji proces nego biti loš. Srećom, u današnjem svetu znatno je više onih što su češće dobri nego što su češće loši.

Ne postoji niko ko je 100% dobar ili 100% loš. Čak i u mitovima, arhetipovima svih modernih priča, najveći zlikovci imaju svoju dobru stranu i najveći heroju imaju svoju slabu tačku. To je jednostavno život i davno smo to shvatili.

Priče su jedan od načina da istražimo i razumemo naše ponašanje. Život je suviše kompleksan da bismo ga mogli opisati. Zato pamtimo i pripovedamo priče i zato priče, ako su dobre, ako istražuju taj odnos dobra i zla, ostaju dugo sa nama.

Pogledajte Bibliju; najbolja priča ikada napisana. Pogledajte kakav čitalački klub ima i koliko je uticala na našu kulturu i razvoj, uopšte. 

Ono što je još interesantno za Bibliju jeste da su u Starom zavetu sve priče i te kako crne. Pune su incesta, ubistava, srebroljublja, elementarnih nepogoda, zle, teške sudbine svakog od likova, ali ta priča, i pored svih mračnih događaja, rezonuje sa nama hiljadma godina, poput nekog eha koji nam šalju daleki preci. 

Zatim sam se zapitao, a šta ako pišem sve te crnjake da bih istražio tu lošu stranu; kako svoju, tako ljudi uopšte? Šta ako želim da saznam dokle doseže sve to zlo? I mislim da je odgovor upravo tu.

Mogu da ispoljim svu svoju zlobu na stranicama svojih priča, a ne napravim veće posledice; kako sebi, tako drugima. 

Deca su najbolji primer da kod ljudi postoji vražja strana. Samo ćete kod nezrelih i mentalno bolesnih ljudi pronaći siledžije. Vršnjačko nasilje među decom je oduvek postojalo i mnogo je učestalije nego kod odraslih.

Što su deca mlađa, nasilje je učestalije. Dete kada istražuje šta sve može da uradi drugom ljudskom biću, ujeda da ga, udara ga, greba ga i vuče ga za kosu. Posao roditelja je da te takvo ponašanje koriguje. 

Neki roditelji ne uspeju u tom poslu i agresija se produžava sve do adolescencije. Najveća verovatnoća da će se neko pridružiti bandi, mafiji, bilo kakvoj agresivnoj grupi je u toku adoloscencije. Otuda imate sve te navijačke grupe, pune mržnje koje odlikuje destruktivno ponašanje. Sve su to deca koja nisu naučena normama na vreme. 

Vremenom, neki od tih ljudi će se civilizovati, ali ostaće jedan broj onih koji će zauvek ostati nezreli adolescent u telu odraslog čoveka. 

Ponekad se zlo ispolji kao posledica nekog događaja koji uruši čitav sistem vrednosti pojedinca, baš kao kod Strahinje Vukića, glavnog junaka mog romana Krvavo zeleno ili kod bilo kog čoveka u ratu, gde pravila koja su do tada važila postanu irelevantna i budi se neki drugi mehanizam; mehanizam opstanka i u takvom stanju čovek nema granice. 

Pisati o takvim stvarima, razmišljati o njima i na kraju krajeva, čitati ih, omogućuje nam da istražimo tu stranu i da je prepoznamo kada se u nama pojavi.

Mnogo je lakše zaustaviti zlo u sebi kada mu vidimo lice i suočimo se sa njim, nego kada nas obuzme i preuzme kontrolu nad nama. 

Mnogi ljudi koji su ubili u gnevu ne umeju da objasne zašto su učinili takve gnusne stvari. Kažu:

“Odlepio sam!”

I to nije daleko od istine. Čovek jednostavno odlepi, uzme pištolj ili kakvo drugo oružije i ubije čitavu porodicu. Kada shvati šta je uradio, presudi samom sebi; presudi zlu u sebi jer kada je bio sposoban da naudi ljudma koje je voleo, ko zna šta je sve drugo sposoban da učini. 

Nema ničig lošeg u pisanju o mračnim događajima, baš kao ni u čitanju. Tuđa mračna iskustva čine nas boljima i spremnijim da se suočimo sa sopstvenim kada do njih dođe.