Misli, Pisanje, Život, Život pisca

Zaštitnici književnosti iliti da li bi knjige trebalo promivisati?

Veliki broj vas koji čita i prati ovaj blog upoznat je sa činjenicom da koristim internet za promovisanje mog romana i pre svega samoga sebe kao pisca. 

Marketing je nešto što sam preuzeo na sebe i u šta ulažem mnogo rada i truda. 

Ne reklamiram magične napitke zahvaljujući kojima ćete smršati, ne bavim se promovisanjem vrednosti za koje ne smatram da su ispravne, niko me ne plaća i ne zastupam nijedan brend koji lično ne koristim. Brend koji najviše promovišem u svojim tekstovima je zapravo Scribd, jer ne vidim zašto ne bih. To je online biblioteka. Šta ima loše u tome?

Nedavno sam pokrenuo dve promo akcije. Jedna je za one koji me prate i koji čitaju moje tekstove na engleskom. U toj akciji odlučio sam da poklonim svoj roman, a jedan srećnik će dobiti 6 meseci pretplatu na Scribd, gde će do mile volje moći da čita ili sluša knjige. 

Za moje čitaoce na srpskom jeziku, spremio sam podjedanko vrednu nagradu. Svaki učesnik će dobiti besplatnu priču, besplatan roman, i tri srećnika će dobiti štampano izdanje romana. 

Svi dobijamo, rekli biste? Ali, šta ja to dobijam? Ja sam taj koji daje. Ja sam taj koji troši svoj novac.

Ja dobijam čitaoce. Dobijam priliku da stanem pred veći broj ljudi i kažem šta imam. Dobijam priliku da me neko vidi, čuje, prepozna, priča o meni, preporuči moj rad i možda ima neke koristi od toga što pišem. 

Kada tako pogledate, ja sam taj koji najviše dobija. Vrlo podmuklo od mene, zar ne? 

Prethodnih nekoliko dana, moji najbliži i ja proveli smo izvesno vreme šaljući poruke, mejlove onima koji bi mogli biti zainteresovani za čitanje mog romana i samo učešće u nagradnoj igri; promovisali smo akciju.

Prilično mnogo ljudi se odazvalo akciji. Do sada je četrdeset dvoje ljudi prijavljeno i očekujem da će se do izvlačenja, do kog je ostalo još devetnaest dana, prijaviti još ljudi, samo kada ta informacija dođe do njih. 

Neki od vas su mi odgovorili na mejlove i poruke i veoma aktivno me podržavaju u svemu što radim. Vama sam neizmerno zahvalan. Vi ste razlog zbog kog pišem.

Jedno od mesta gde se mi, knjigoljupci, okupljamo je Goodreads. Baš kao i mnogi drugi pisci, koristim tu platformu da se zbližim sa onima koji vole da čitaju. Pokraj mog profila piše da je to zvanični, autorski profil; mož misliti. Ali, ako ste se ikada zapitali da li je to moj profil ili profil nekog od mojih čitalaca, Goodreads vas obeveštava da sam to stvarno ja.

Goodreads je u suštini društvena mreža, postoje prijateljstva, grupe i diskusije. Funkcioniše tako što vi kažete drugima šta čitate, njima se to sviđa ili ne sviđa, i nakon što pročitate knjigu možete istu da ocenite. Vrlo zabavno mesto za nas koji volimo da čitamo, morate priznati.

Na Goodreads sajtu, član sam grupe pod nazivom Serbian Book Club (Srpski klub čitalaca, reklo bi se). Grupa broji više od 900 članova, ali se tamo praktično ništa ne događa; niko ne piše, niko ništa ne komentariše. 

Nedavno je grupa malo živnula. Postavljaju se izvesna pitanja, i uvek se neko nađe da odgovori na njih. U prijatelje sam dodao aktivne članove grupe kao i one koji su označili moj roman kao pročitan. 

Kada sam obaveštavao sve one koje poznajem da sam organizovao akciju deljenja knjiga poslao sam poruku i prijateljima sa Goodreads sajta.

Dobio sam odgovor od jednog od njih, čije ime neću da pominjem; prvo, jer ga ne znam, osoba se sakrila iza pseudonima, a drugo jer ne želim da imenujem nikoga o kome ću da pišem bez njihove dozvole.

Zahvaljujem na obaveštenju. Milo mi je znati da književnost živi i u 21. Veku.

Dodaću da je osoba student književnosti ili pak možda diplomirala na istom odseku; tako bar deluje na profilu. No, nije ni bitno.

Ta osoba, voli književnost, što se da videti iz njene poruke. Takođe, ta osoba nije sigurna da li je književnost živa u 21. veku, što se takođe da videti iz njene poruke. 

Kada sam dobio poruku, zapitao sam se zašto književnost ne bi bila živa? Više pisaca nego ikada stvara, i više ljudi nego ikada čitaju. Pre svega jednog veka, značajan procenat ljudi je bio nepismen. O tome sam nedavno pisao i na svom blogu.

Pre nego što uđem dublje u problem ovog teksta, želeo bih da napomenem da se ne smatram književnikom niti mislim da je na meni da tako nešto pripišem kraj svog imena. Književnost je nešto što se smatra umetnošću i funkcioniše na znatno više nivoa od pripovedanja, što je upravo ono čime se bavim. 

Ja pišem priče i beležim svoje misli. Dakle, ja sam ni manje ni više nego pisac odnosno pripovedač.

Da li moj rad ima umetničku vrednost, to je na drugima da odluče. Drago mi je ako mislite da ima, ali vam neću zameriti ako mislite da nema. 

Elem, da se vratim na svoju priču, jer to je ono što radim, pričam vam priče. 

Nakon što sam svim svojim prijateljima poslao obaveštenje o akciji, odlučio sam da to podelim na nekim forumima baš kao i na Serbian Book Club, maločas pomenutoj grupi na Goodreads sajtu.

Ulogujem se ja jutros u svoj Gmail, i vidim da imam poruku od iste one osobe koja mi je juče pisala na Goodreads. Poruka glasi:

Trebalo bi da Vas je sramota što prostituišete književnost na ovaj način. Sve se da gledati u kontekstu robnog prometa. Nisam čitala Vaš roman niti nameravam, jer ne želim da gubim vreme na autora koji postupa sa svojim delima kao sa nečim što se može uvaljivati potezima marketinške provenijencije. Ne shvatate stvaranje na pravi način i verujem da je ovaj Vaš potez kod mnogih iskrenih čitalaca izazvao gađenje. Bolje je da radite na lektiri i usavršavanju nego na ovakvim planovima. Ni mnogo veći umovi se ne bi ovako ponašali. Izbrisaću Vas iz prijatelja, jer je ovo zaista previše. Želim Vam svu sreću u daljem radu.

Kada dobijem ovakve poruke, a dobijao sam češće nego što bi ih iko poželeo, baš kao i svako drugi ko se bavi javnim radom, prođem kroz nekoliko emocionalnih faza. 

Prvo se iznervirate, jer vam ne bude jasno zašto bi neko sažeo toliko mržnje prema vama u toliko malo teksta i želite da uhvatite tu osobu za uši i dobro išamarate. 

Ponekad odgovorite na poruku u tom emocionalnom stanju i budete znatno veći cinik nego što je ta osoba bila u svom obraćanju i to onda stvara lavinu. 

Vođen ranijim iskustvom, nisam odgovorio u tom emocionalnom stanju, čekao sam ono drugo; čekao sam da se osećam potištenim. Rekao sam. 

Strašno mi je žao što sam te uvredio i oduzeo tvoje vreme.

Uveo sam u praksu da ne odgovaram na takve poruke jer sam naučio da one više govore o onima koji ih pišu nego o onima kome su namenjene i suludo je raspravljati se sa nekim ko vas smatra budalom, jer teško da ćete ih razuveriti, ali možete da pogoršate situaciju i da se zbog toga osećate danima loše, ako ne i nedeljama. 

Takve osobe uglavnom blokiram, zaboga, zbog toga to dugme i postoji. 

U ovom slučaju sam odlučio da budem fin i da se izvinim za štetu koju sam toj osobi naneo. 

Ne očekujem da se svima svidi ono što radim; tako nešto je suludo. Niti očekujem od bilo koga da čita ovo samo zato što me lično poznaje. Ako ne čitate, neću doživeti to kao uvredu ili kao bilo šta na ličnom nivou. Ne očekujem čak ni od mojih najbližih da čitaju. 

Zašto biste čitali nešto ako u tome ne pronalazite niti korist niti zadovoljstvo? Krajnje prosta formula za sreću.

Štaviše, trudim se da i ne komentarišem, posebno van dnevne sobe, kada dobijem neke od takvih, agresivnih poruka. 

Ipak, ovaj slučaj je suviše alarmantan i suviše toga ima da se kaže da bih ga zakopao pod sofu, zajedno sa izgubljenim igračkama moje kćeri.

Odlučio sam da dekonstruišem ovu neosnovanu optužbu i agresiju na mene i moj rad.

Pre svega, verujem da ta osoba doživljava književnost kao nešto magično, nadljudsko; zato pretpostavljam i studira književnost i zato su na njenoj listi čitanja samo klasici i zato misli da je književnost mrtva; jer su svi pisci čija dela ona čita mrtvi.

Kada sam joj poslao poruku, pomislila je da je na neki način privilegovana jer joj se obratio pisac, a kada je videla tu istu poruku na Serbian Book Clubs, shvatila je da nije. Otud ta mržnja prema meni. 

Takvi ljudi duboko ulaze u pore književnosti i čiste prašinu tamo gde je retko ko zalazio i ja to i te kako poštujem. 

Takvi ljudi vrlo dobro znaju kako bi književno delo trebalo da izgleda, kako bi književni still trebalo da zvuči, ali kada pokušaju da tako nešto stvore, shvate da gledati nekog kako zida kuću od temelja do krova nije isto što i držati ciglu u rukama.

Takvi ljudi postanu književni kritičari koji jedino što umeju jeste da pljuju po tuđim delima koristeći se rečima zbog kojih čak i oni obrazovani posežu za rečnikom; na taj način te iste osobe zvuče pametnije i senkom izvesnih reči zaklanjaju činjenicu da sami nisu u stanju da stvore književno delo.

Takvi ljudi često pređu i na kritiku društva, pa se iščuđavaju otkud to da ljudi više vole rijaliti, narodnjake i žutu štampu od književnosti, ne shvatajući da sami doprinose trendu jer kada pišete negativno o književnim delima i samim književnicima, suludo je očekivati da će nekog zbog vas privoleti književnost; jer što bih čitao nešto za šta je neko pametan rekao da je sranje?

Takvi ljudi smatraju marketing, odnosno promociju knjiga, kao nešto bogohulno i nešto što je predviđeno isključivo za paste za zube ili higijenske uloške i ne shvataju da su izvesne stvari popularnije od knjiga i čitanja baš zato što se od pisaca i onih koji se knjigama bave očekuje da napišu knjigu i sede na njoj kao na jajetu dok se iz njega ne izlegne neki jednorog koji bi trebalo svake večeri da ide od kuće do kuće i šapuće ljudima na uši dok spavaju da kupe knjige autora iz čijih su se jaja izlegli.

Pre nego što mi tastatura ne eksplodira pod pritiskom cinizma, želeo bih da dekonstruišem njenu poruku i da pokažem koliko je apsurdna.

Trebalo bi da Vas je sramota što prostituišete književnost na ovaj način. 

Ovo upravo govori o jednorozima. Promocija knjige je prostituisanje; promocija autora je prostituisanje. Prostitucija je jedna teška reč. Žene koje su prostituke su marginalizovane od strane društva; takvo ponašanje je nepoželjno, samim tim, promocija knjiga je nepoželjna. Sedi na jajetu i čekaj jednoroga dok svi drugi traže svoju publiku, ti ćeš da sediš i da ćutiš. Sram te bilo! 

Sve se da gledati u kontekstu robnog prometa.

Moje knjige su moja roba, baš kao što sam ja sam roba i ako hoću da živim od pisanja, moram tu robu da dostavim i predstavim onima koji bi se mogli za nju zainteresovati. 

Neki bi rekli da je to “komercijala”. 

Šekspir je bio komercijala u njegovo doba. Njegove predstave su se izvodile širom Engleske baš kao što se desetine filmova snima po romanima i pričama Stivena Kinga. 

Da li to umanjuje njihovu književnu i umetničku vrednost? Da li se izdavači Stivena Kinga ustručavaju od marketinga? 

Ne i ne!

Nisam čitala Vaš roman niti nameravam, jer ne želim da gubim vreme na autora koji postupa sa svojim delima kao sa nečim što se može uvaljivati potezima marketinške provenijencije.

Na ovoj rečenici ću se duže zadržati jer je kompleksna, nejasna i banalna.

Prvo, osoba nije čitala moj roman, ali ima sud o njemu da je gubljenje vremena. Ne znam za vas, dragi moji čitaoci, ali ja svoje sudove donosim samo nakon dublje analize.

Ova osoba je od nekoga kome je drago što književnost postoji došla do ogorčene i cinične osobe u roku od nekoliko sati samo zato što je saznala da je knjiga koju poklanjam deo marketinške kampanje. 

Drugo, autor postupa sa svojim delima onako kako on želi jer su dela njegova. Ne znam šta tu nije jasno. Ne vidim ništa nemoralno u svom postpuku. 

Lično sam tu knjigu napisao. Proveo sam 4 godine pišući je, uložio izvestan novac za štampu te knjige, i sada, četiri godine nakon njenog štampanja, želim da je podelim sa onima koji bi se za nju zainteresovali. 

Kada vi budete uložili 4 godine svog života u jedan projekat i kada to budete besplatno delili onda možete da sudite meni zbog toga što UVALJUJEM svoje delo POTPUNO BESPLATNO i što se koristim marketinškom provencijencijom.

Zadržaću se još malo na tome da ja to UVALJUJEM nešto, MOJE. Zvuči kao da uvaljujem drogu ili neku smrtonosnu bolest, umesto nečega na šta sam ponosam i šta sam stvorio.

Sve što ja kažem jeste:

Dajem vam svoj roman. Pisan je za vas. Proveo sam četiri godine radeći na njemu. Pročitajte ga. Nadam se da će vam se dopasti. Ako vam se dopada, molim vas prosledite ga vašim prijateljima. U suprotnom, izvinjavam se na uznemiravanju.

Moj roman nije idealan, kakav je takav je, ali je moj i ponosan sam na njega. Ne očekujem da se svima dopadne, ali očekujem da ga ne sputavate ako nije namenjen vama i to kako ću JA postputi sa MOJIM ROMANOM je samo MOJA stvar.

Zastanimo na trenutak kod reči provencijencija, koja ne postoji u srpskom rečniku već je izvedenica od engleske reči provenance, što znači poreklo; jedan student i ljubitelj književnosti bi trebalo da zna bolje.

Ne shvatate stvaranje na pravi način i verujem da je ovaj Vaš potez kod mnogih iskrenih čitalaca izazvao gađenje. 

Koji je to PRAVI način da se shvati stvaranje? Postoji jasna linija između stvaranja i promovisanja, ali nekome to očigleno nije jasno. 

To, na koji način ja PROMOVIŠEM svoj roman ne govori apsolutno ništa o tome na koji način ja STVARAM svoj roman. Ispravite me ako grešim. 

Šta je to iskren čitalac? 

Iskren je neko ko govori istinu. Mislim da su svi moji čitaoci iskreni, bilo da o onome što radim misle loše ili dobro. Zašto bi neko ko bi prihvatio da pročita moj roman samo zato što ga je dobio na poklon bio neiskren? 

Recite mi, koji se to čitalac gadi knjige koju je na poklon dobio lično od autora? Da vam sutradan na kućnu adresu stigne knjiga koju vam je poslao vaš omiljeni autor lično, da li biste promenili mišljenje o njemu i gadili biste ste se pisca ili biste ga poštovali još više?

Bolje je da radite na lektiri i usavršavanju nego na ovakvim planovima.

Opet, postoji jasna granica između promovisanja i unapređivanja. To što ja promovišem svoj rad ne znači da mi nije stalo do njega i da se ne trudim u domenu usavršavanja i unapređivanja vlastitog rada. Ovakve optužbe su neosnovane i površne.

Književnici, kao i bilo koji drugi stvaraoci moraju da promovišu svoj rad, svoj proizvod, ako žele da on dođe do publike. To je važilo uvek i ne vidim zašto bi se neko ustručavao od toga. 

Kada bi više pisaca promovisalo svoje knjige, više bi ljudi znalo da knjige postoje i niko ne bi sumnjao u postojanje knjiežvnosti u 21. veku i bilo bi manje mesta za promovisanje nekih drugih, nemoralnih vrednosti. 

I pre svega, ko vas je angožovao za mog ličnog savetnika? Otkud vam pravo da mi kažete tako nešto?

Ni mnogo veći umovi se ne bi ovako ponašali.

Kako se ja to ponašam, moliću lepo? Dajem svoju knjigu za džaba? Uvaljujem je? Zar to isto nije uradio Paolo Koeljo? Zar Stiven King nije prodavao svoje priče u časopisu kog su uređivali on i njegov brat? Zar Čarls Dikens nije promovisao svoj rad u časopisima objavljujući poglavlje po poglavlje namerno ostavljajući neizvestan završetak? Ili oni nisu dovoljno veliki umovi?

Izbrisaću Vas iz prijatelja, jer je ovo zaista previše.

Nije me izbrisala. Želi da vidi kako ću joj odgovoriti da bi mogla da mi vrati loptu.

Želim Vam svu sreću u daljem radu.

Jedan krajnje ciničan zavšretak upotpunjen krajnje licemernim persiranjem.

Ako neko misli da sam kreten koji blati književnost i koji srami čitav književni zanat, ne vidim razlog zašto bi mi persirao i zašto bi mi želeo sreću.

Pre svega ne vidim razlog iz kog biste mi pisali i stavili do znanja sve loše što mislite o meni. 

Zar mislite da sam se jutros probudio očekujući jednu takvu poruku?

Zašto mislite da mi, koji žrtvujemo svoja jutra, svoje dane, vreme koje možemo da provedemo sa ljudima koje volimo, mi koji žrtvujemo sve da bismo stvarali; zašto mislite da želimo da slušamo vaš govor mržnje?

Odakle vam pravo da mi govorite šta JA da radim sa SVOJOM knjigom? 

Ako vam se ne sviđa, promenite kanal. Pustite one kojima se sviđa da uživaju u tome.

Zašto uvek imate potrebu da obavestite nekog da mislite kako je sve što su uradili jedna obična gomila izmeta? Zašto mislite da to neko želi da čuje? Kako vas nije sramota?

Za kraj, želeo bih da se zahvalim svima onima koji podržavaju moj rad i koji su tu uz mene sve vreme. Lako ćete se poznati.

Izvinjavam se što o vašim porukama nikada nisam napisao ovako obiman komentar, ali vaše poruke su jasne; ne zahtevaju dodatna objašnjenja. 

Nemojte me pogrešno razumeti, nemam apsolutno ništa protiv kritike na moj rad, ali ako je ta kritika osnovana. 

Ovakve egocentrične kritike nisam nikada trpeo niti ću ikada trpeti. Verujem da više neću pisati odgovore na ovakve komentare već ću svakoga uputiti na ovaj tekst. 

Jedini razlog iz kog sam odlučio da odgovorim na ove uvrede je što želim da razbijem predrasude; želim da ljudi shvate, da i mi, koji se bavimo stvaralaštvom, imamo apsolutno pravo da promovišemo svoj rad baš kao i ono što prodaju dušeke i jastuke i noževe i kojekakve tričarije. 

Mi, slobodni stvaraoci, zaslužujemo svoj deo tržišta i volimo da živimo od svoga rada. Da bismo živeli od našeg rada, ljudi za njega moraju da znaju. Ne sudite nam, ne morate nam pomoći ako ne želite, ali nemojte nam ni podmetati noge.

Vi, samozvani zaštitnici književnosti, pustite nas da radimo naš posao onako kako najbolje znamo i umemo.