Život

Zašto je teško reći – Ne znam kako to da uradim?

Pre neki dan, pitao sam medadžerku škole da li može da odvede moju suprugu u banku kako bi joj pomogla da otvori račun. 

Menadžerka je nazvala banku i u banci su joj rekli da stranci ne mogu da otvore račun u Kini. 

Znajući koliko je ponekad komplikovano otvoriti račun u banci, dao sam joj imena banaka u kojima imam račune i za koje pouzdano znam da sarađuju sa strancima.

Nazvala ih je i dobila isti odgovor.

To je značilo samo jedno – moram lično da odem u banku.

Sutradan sam otišli u Ever Bright banku i sreća nam je donela službenicu koja prilično dobro vlada engleskim jezikom.

Objasnili sam joj da će supruga uskoro početi da radi i da je neophodno da otvori bankovni račun na koji će moći da prima platu.

Tražili smo da aktiviraju sms servis za obaveštenje, koji se plaća 2 juana mesečno (30 dinara), jer ga drukčije ne bi aktivirali i nakon tridesetak minuta i tuce potpisanih računa izašli smo sa bankovnim računom moje supruge.

Nakon što smo istog dana došli kući odlučili smo da bankovni račun povežemo sa aplikacijama za plaćanje. (U Kini samo penzioneri koriste keš i kartice; sve druge transakcije se obavljaju telefonom; od plaćanja računa u prodavnici, preko online kupovine, ubera, kupovine svežeg voća i povrća na pijaci gde prodavci imaju svoj QR kod na koji im možete uplatiti, pa do prosjaka koji takođe imaju svoj QR kod).

Uneli smo njeno ime, broj pasoša, državu iz koje je pasoš, broj telefona i odabrali dugme “next”, ali smo dobili obaveštenje da broj telefona nije povezan sa računom u banci.

Proverili smo broj telefona još jednom; bio je ispravan.

Idućeg dana, zamolio sam menadžerku da nazove banku i da ih pita šta nije u redu pošto je telefon povezan sa računom. 

Menadžerka je dobila informaciju da servis online kupovine nije aktiviran, što je značilo da nam sledi još jedan odlazak u banku.

Nakon nekoliko dana konačno smo našli vremena da odemo u banku. Službenica koja govori engleski nas je dočekala uz osmeh i pitala šta nije u redu.

Objasnio sam joj, a ona je prenela službenici na šalteru.

Predali smo pasoš i bankovnu karticu, ali nakon kraćeg vremena smo dobili informaciju da stranci ne mogu da koriste te servise. 

Nakon toga sam izvadio svoj telefon iz džepa i pokazao im da stranci ipak mogu da koriste WeChat Pay i AliPay, dva najzastupljenija servisa.

Pitali su me kada sam ih aktivirao.

Tri godine ranije, kada sam došao u Kinu.

Odgovor je bio da je onda moglo, sada ne može.

Iako se pravila u Kini često menjaju, baš kao i u svakoj zemlji u tranziciji, nije mi bilo logično da je strancima nedostpan servis koji služi za trošenje novca; ma gde u svetu, od svakog se očekuje da troši novac.

Zahvalili smo se i izašli napolje. Idući korak je bio da odemo u drugu ekspozituru.

To smo učinili idućeg dana. Otišli smo u susedni Wenzhou, koji je znatno veći grad od Rui’an-a.

Opet smo imali sreće da je službenik govorio engleski. 

Objasnili smo mu u čemu je problem. On je postavio nekoliko pitanja da ukloni svaku sumnju da problem nije slučajno do nas, na šta sam mu ja demostrirao u čemu je problem pokušavši pred njim još jednom da aktiviram WeChat Pay. 

Rekao nam je da sačekamo i vrlo brzo problem je bio rešen, ali smo prethodno morali da popunimo i potpišemo još nekoliko papira.

Za tri godine, koliko već dugo živim u Kini, imao sam mnoštvo ovakvih iskustava gde će vam ljudi reći da nešto ne može da se uradi, posebno ako ste stranac, umesto da vam kažu:

Ne znam kako to da uradim, pitajte mog kolegu pored, možda on zna.

Razumem da smo nas troje možda jedini stranci u kvartu i da smo možda jedini koji smo kročili u tu ekspozituru banke.

Razumem da je procedura kada su u pitanju birokratski postupci znatno komplikovanija kada su u pitanju stranci. 

Razmem da možda nikada nisu to radili i da zato ne znaju i da se zbog toga ne usuđuju ni da pokušaju.

Razumem da možda izgledam kao ruski mafijaš koji želi da pere pare u njihovoj banci iako oboje imamo radne vize koje je veoma teško dobiti.

Ali ne razumem zašto je teško reći – Ne znam kako to da uradim.

Nije ovo tipično samo za Kinu. Ma gde u svetu, ljudi će vam pre reći da je nešto nemoguće nego da postoji nešto što oni ne znaju.

Idući put kada neko od vas bude tražio da uradite nešto što ne znate, dobro razmislite kako ćete odgovoriti. 

Vaš odgovor će možda nekome olakšati život.


Da li želite da vam šaljem ove tekstove na mejl, da vam pošaljem svoj roman, Krvavo zeleno, i kratku priču, 43 pored? Samo mi recite na koju mejl adresu da šaljem. Sve je potpuno besplatno.