Pisanje, Preporuka knjige

Stephen King – Buđenje i izveštaj o mom pisanju

Pozdrav iz Kine,

Nakon duže pauze vraćam se blogu.

Prethodne tri sedmice bio sam veoma zauzet. Sestra i tada budući, a sada već sadašnji zet bili su nam u poseti pa sam slobodne dane odlučio da provedem s njima i da ih upoznam sa Rianom i Vendžoom koliko god je to bilo moguće za dve nedelje koliko su ostali u Kini.

Prošlog utorka smo sa kolegama sa posla posetili lokalno jezero gde smo odseli u hotelu i imali neku vrstu tim bildinga pa je blog opet izostao, ali sam ipak uspeo da ugrabim nešto vremena za čitanje i za ovu nedelju preporučujem vam Buđenje Stivena Kinga.

Nakon mnogo vremena pročitao sam knjigu na srpskom. Nemam praksu da čitam prevode sa engleskog jer smatram da nijedan prevod nije dostojan originalnom delu. Knjige koje čitam na srpskom su ili izvorno napisane na srpskom ili su prevodi nekih jezika koje ne razumem (čitajte nisu na engleskom).

Ipak, moram priznati da sam prilično uživao čitajući Buđenje, koje sam inače dobio na poklon od sestre i zeta.

Ko god voli da čita Kingove priče, voleće Buđenje.

Priča je izgrađena oko sveštenika po imenu Čarls Džekojbs i koji se služi svojom opsesijom elektricitetom ne bi li prešao preko teške tragedije koja će ga zadesiti na samom početku priče.

Paranormalni svet nam je predstavljen očima naratora po imenu Džejmi Morton koji je veoma blizak sa sveštenikom i duboko upleten u priču.

To nije klasičan Kingov horor, ali je njegov stil i te kako prepoznatljiv; iznenađenja na početku i kraju svakog poglavlja i na početku i kraju svake veće celine koja dovode do šokantnog klimaksa.

U svakom slučaju, toplo vam preporučujem roman Buđenje, nećete zažaliti.

Što se pak mog pisanja tiče, još uvek sam na istom mestu odnosno daleko od završetka. Kako je Hemingvej jednom rekao, najteža stvar kod pisanja romana je završiti ga i potpuno sam saglasan sa njim.

Što više znam o pisanju romana i kako bi roman trebalo da izgleda to mi je teže da ga pišem. Najteže je utihnuti unutrašnji glas koji mi konstantno govori da je to što pišem bezvredno i da nikada neću napisati nešto dobro.

U toku dobrih dana, umem da napišem i 2.000 reči za 90 minuta, koliko uglavnom provedem pišući. U toku loših dana, ne napišem ništa ili obrišem sve što sam do tada napisao i odlučim da krenem ispočetka.

Ponedak razmišljam da batalim pisanje, ali onda pustim nasumični video Master kurseva o pisanju i shvatim da svi prolaze kroz iste krize i da je to iz nekog razloga sastavni deo ovog posla.

Bitno je završiti to što pišem.

Do nekog sledećeg čitanja,

Srdačan pozdrav,

Ivan Bačić

Da li želite da vam šaljem ove tekstove na mejl, da vam pošaljem svoj roman, Krvavo zeleno, i kratku priču, 43 pored? Samo mi recite na koju mejl adresu da šaljem. Sve je potpuno besplatno.