Pisanje

Pisanje je samo igra

Verovatno ste već do sada imali prilike da doživite čuveni AHA trenutak. Baš nedavno sam imao jedan od tih trenutaka posmatrajući svoju ćerku dok se igrala svojim kockama.

U čemu je uopšte bio problem?

Poput većine vas, živim prilično brzim životom i na dnevnoj bazi žongliram između porodice, posla (koji plaća račune) i još jednog posla (u kom zapravo uživam i koji bih hteo da pretvorim u pravu karijeru i zovimo ga kratko – pisanje). Sva tri, porodica, posao, i pisanje, zahtevaju moju punu pažnju i među njima se odvija konstantna bitka kako bi me osvojili. Zbog toga, kad god odvojim izvesno vreme za pisanje, teško mi je da se koncentrišem na ono što radim i češće je moja pažnja usmerena na količinu preostalog vremena koje sam odvojio za pisanje ili na broj reči koje sam već napisao. Te misli me dovedu u režim “borba ili beg” i zbog toga već pune četiri godine nisam uspeo da završim nijedan veći projekat.

Pisanje nije nešto što se radi u paničnom stanju. Naprotiv, pisanje zahteva potpunu pažnju i stvaralački um.

Da li sam već pokušao da rešim?

Prethodnih nekoliko meseci sam lupao glavom o zid pokušavajući da shvatim šta se to dogodilo i gde sam to grešio sve ovo vreme. Završio sam siže, istraživanje, ustajao sam rano izjutra ne bih li pisao, svakodnevno sam ispunjavao dnevnu kvotu reči, ali bi se svakog meseca završilo tako što bih bacio sve i krenuo ispočetka jer bih ili došao do tačke gde nisam mogao da razaznam šta se to događa u mojoj priči, ili bih jednostavno shvatio da je sranje i da nema smisla tako nešto privoditi kraju.

Umalo sam odustao od pisanja

Pročitao sam knjigu Bird by Bird (nisam uspeo da pronađem prevod za ovu knjigu, ukoliko neko ima link neka mi pošalje) i upoznat sam sa činjenicom da bi trebalo da završim prvo pisanje i da ispravljam u drugom, ali nisam pronalazio smisao u završavanju nečega što sam znao da će da bude potpuno sranje. Nisam znao u čemu je problem. Čak sam razmišljao i da odustanem od pisanja; pokušao sam da pišem scenarija (delovali su jednostavnijim za pisanje, ali sam se prevario); podelio sam svoj usrani rukopis sa još jednim parom očiju; pokušao sam sa ga rastavim i sastavim iznova, ali nakon svega što sam pokušao shvatio sam da je možda najjednostavnije da pokušam sve iznova.

Otkrovenje – Pisanje je samo igra

Sasvim nenadano, dok sam posmatrao svoju kćer kako se igra svojim kockama; kako stavlja jednu na drugu; kako analizira oblik, teksturu, boju, kako ih prevrće u njenim ručicama; bez ikakvog pritiska; bez svesti o vremenu i bez potrebe da nešto završi.

Iz nepoznatog razloga, sve ovo vreme nisam video šumu od drveta, ali sam konačno shvatio da je pisanje samo igra; dečja igra sastavljanja reči koja se igra bez ikavog pritiska, bez želje za pobedom. Pisci se igraju rečima dok im ne dosade, zatim ih ostave i vrate im se idućeg dana; baš kao deca svojim igračkama.

Iskreno mislim da će moje pisanje biti mnogo jednostavnije sve dok budem pamtio to što sam naučio danas.