Kao neko ko već dugi niz godina stvara sadržaj za internet često sam bio u prilici da se susretnem sa pritiskom, kog samom sebi napravim, misleći da sve što započnem moram da završim danas. Sadržaj na društvenim mrežama je beskonačan i svakodnevno dolazi novi. Taj konstantan priliv sadržaja me vrlo lako obmane me da mislim da sam dužan svakodnevno da objavljujem ili neću biti primećen. Tačno je da postoje projekti koji se vrlo lako mogu
Moje dve omiljene video igre, i igre na kojima sam od 1998. godine pa sve do danas provodio mogo više vremena nego što bi trebalo, su Football Manager i Civilizacija. Obe igre su strateške; zahvtevaju mnoštvo planiranja, sadrže mnoštvo problema koji će remetiti vaše planove i na vama je odaberete taktiku pomoću koje ćete rešiti problem. Obe igre su potezne; nakon što postavite vašu taktiku, odrigrate vaš potez, vaš protivnik će načiniti svoj potez, i
Kada pokušam da zamislim kako bi mi izgledao život bez razumevanja engleskog jezika to doživljavam kao da mi je oduzeto neko od 5 osnovnih čula; zastrašujuće.
Svi smo skloni da kažemo: U mom kvartu, ne postoji dobar… Šta god da ne postoji u našem kvartu, a mi bismo baš voleli da postoji, može da znači dve stvari: Ne postoji dovoljno velika potreba da bi tako nešto nastalo; Ne postoji niko ko ima dovoljno inicijative da pokrene nešto i odradi posao; Prvi slučaj često može da bude da bude zanemaren. Ljudi nisu znali da im je potreban mobilni telefon; ljudi nisu znali
Kako znamo da smo nešto završili? Da li je nešto gotovo kada istekne rok za proizvodnju ili kada znamo da nije moglo biti bolje? Ni jedno ni drugo. Projekat je gotov kada možemo da kažemo sada je dovoljno dobro da može bezbedno da se koristi; možda ima neke greške, ali ćemo ih ukloniti u sledećem izdanju. Ako malo bolje pogledamo, ništa što posedujemo nije gotovo. Naš telefon je mogao imati bolju bateriju, naš automobil je
Od 19. juna pa sve do danas, nije prošao nijedan dan, a da na ovom blogu nije bio obljavljen članak, što je niz od 219 dana. Prošlo je više od godinu dana od kako praktikujem periodični post, što znači da bar 365 dana sigurno nije bio nijedan dan u kom sam preskočio da ne jedem bar 16 sati. Više od dve godine, nije mi se dogodilo nijednom da sam ustao iz kreveta nakon 8 časova.
Svi uspešni ljudi imaju jednu zajedničku osobinu: rade stvare koje niko drugi ne radi. Svi znamo da napravimo plan, da zamišljamo neku uspešnu, bolju budućnost, da postavimo ciljeve, ali kada dođe vreme da te planove ostvarimo, da preduzmemo konkretne korake ka ostvarivanju tih ciljeva, tada postaje teško, tada nam se ne radi, tada bismo rađe bili u toj budućnosti koja nas čeka, nego ovde i sada, gde moramo da radimo sve te stvari koje nam
Kada nešto planiramo, onda smo ambiciozni i postavljamo visoke ciljeve, ali nakon što po prvi put naiđemo na poteškoće, skloni smo da odustanemo. Ono što sam primetio jeste da ako svoje planove izložimo javnosti, lakše ih se držimo jer ne želimo da razočaramo one koji su od nas očekivali da uspemo; uvek je teže razočarati druge nego sebe. U to ime, delim sa vama moje iskustvo na karnovire ishrani, u toku koje sam jeo samo
… ali ne možemo postići sve što želimo; prosto jer nemamo vremena za sve. Ako želimo da naučimo jezik, napišemo roman, vodimo blog, jutjub kanal, da budemo dobar otac i muž, da naučimo da slikamo, da sviramo muzički instrument, ili da programiramo, šta god da nam se radi, sve je moguće, sve je ostvarivo, ako se dovoljno potrudimo, ali pitanje je da li imamo vremena za sve te aktivnosti. Iako je bitno u vaš dan
Gledati Mesija kako dribla i uzeti loptu i šutirati je po travi su dve različite stvari; da bismo bili vešti kao Mesi, moramo da treniramo kao Mesi, igramo kao Mesi i da privučemo pažnju Barselone, pa ćemo MOŽDA, jednog dana biti dobri kao Mesi; velika je verovatnoća da nećemo nikad. To nam je svima jasno, ali kada su u pitanju neki drugi poslovi, nešto apstraktniji, onda mislimo da je dovoljno gledati nekog kako nešto radi,