Sinoć sam poslednji put seo da radim kao dispečer/agent korisničkog servisa kako god se zvalo to radno mesto. Bilo je nešto posle pet izjutra kada sam završio smenu i napisao poslednje zbogom Vankuveru. Ja sam bio taj koji je dao otkaz. Razloga za to je bilo više, al’ ponajviše zbog toksične menadžerke iz Vankuvera, pod kojim rukovodstvom sam odbijao dalje da radim. Ipak, rešio sam da se rastanem prijateljski, jer tako je ljudski. Mogao sam
Stojim u dvorištu vrtića i čekam vaspitačicu da bih mogao da joj ostavim dete na nekoliko sati, jer tome vrtići služe. Dete je društveno koliko i ja pa se držimo jedno drugog dok ostali trče po dvorištu ili ćaskaju, ili pak pilje u svoje telefone. Ja, s druge strane, stoijim i piljim u njih. Jedno od ove dece koja su trčala naokolo je prilično gojazno, baš kao i njen otac, koji je u nedostatku nekoga s
Deluje mi kao da oduvek imam neki veliki plan za sebe. Plan u kom je određeno kako će sve da se završi. A završava se tako što ću toliko toga napisati i to će toliko dobro biti da će svi da me pamte. Onda malo zastaneš i zapitaš se – Ko će da te pamti i sa kojim ciljem? Šta ću ja da imam od toga što će me neko pamtiti kad me više ne
Pre skoro tri meseca počeo sam da radim kao dispečer ili šta god da bio taj posao, pošto su moja zaduženja mnogo veća od zaduženja jednog dispečera, ali dobro de.. Plan nakon povratka iz Kine nije bio takav, ali kako stvari ne idu uvek po planu bilo je za očekivati da neće ići ni ovoga puta, pa i nisu. Zarada od jutjuba, pisanja, fotografije, još uvek nije ni blizu da pokrije troškove bavljenje tim poslom,
Ko još sa 36 godina ima snove? Zar to nije za decu? Zar to nije nešto što je trebalo da bude ubijeno još u osnovnoj školi jer tamo te uče da te zanima samo ono što ti se servira, i da radiš onako kako ti se kaže? Mi koji se, više ne znam da li srećom ili nesrećom, ne uklapamo u taj kalup, mi koji i dalje mislimo da na ovom svetu postoji nešto mimo onog –
U poslednjih godinu dana, a možda i nešto duže, na ovom blogu nisam pisao ni o čemu drugom nego o pisanju, a deluje mi da ću u buduće na ovom blogu pisati o svemu osim o pisanju. Pre svega, ne znam šta više da pišem o pisanju, a da se ne ponavljam, a zatim ne znam koga još zanima bilo šta o pisanju, a posebno kada JA imam nešto da pišem o pisanju. Verovatno nikoga.
Sanja mi je juče poslala ove dve fotografije. U pitanju su radne sveske njenih učenika i kako se da primetiti u pitanju su dva različita pristupa rešavanju problema. Jedan je može biti inovativan, kreativan, originalan, buntovan…. Drugi je precizan, pedantan, uredan, ekonomičan, pregledan… Ali ono što je mene pogodilo jeste činjenica da jedan predstavlja red, dok drugi predstavlja haos. Moja prva reakcija na haos je anksioznost, i sva moja frustracija u životu proističe iz činjenice
Kao kreativac, jedan od problema s kojim se suočavam jeste da definišem sopstveni posao. Šta ja to tačno radim? Šta sam dužan da uradim? Šta mogu da definišem kao rad, a šta kao razonodu? Da li postoji presek ova dva skupa ili se oni nikada ne dodiruju? Da bih odgovorio na ova pitanja, moraću da krenem od onoga što moj posao nije – jednoličan. Kada prođeš kroz obrazovni sistem, koji je, bar po ovom pitanju,
Kada se baviš javnim poslom, kada svoj rad izlažeš javnosti, znači da će oni da imaju mišljenje povodom tvog rada i njihovo mišljenje ti neće uvek prijati. Ako te njihovo mišljenje dotiče, bilo pozitivno, bilo negativno znači da si radio iz pogrešnih poriva, radio si da bi dobio odobrenje drugih i kad radiš iz tog razloga razočaraćeš se bilo da o tebi govore dobro ili rđavo, a posebno će ti smetati ovo drugo. Da bi
Kompletan prvi roman napisao sam slušajući muziku, i to isključivo Mocartov Rekvijem. U kući, u kojoj sam tada živeo, bilo nas je sedmoro. Jedan sam od onih likova koji kada čuju razgovor dvoje ljudi mora da sluša, koliko god to bilo nekulturno. Kada bih želeo da me ničiji razgovori ne ometaju dok pišem morao sam da slušam muziku, jer svaki put kada bi neko otpočeo razgovor ja bih prestajao sa pisanjem i osluškivao bih. Ponekad