Sanja mi je juče poslala ove dve fotografije. U pitanju su radne sveske njenih učenika i kako se da primetiti u pitanju su dva različita pristupa rešavanju problema. Jedan je može biti inovativan, kreativan, originalan, buntovan…. Drugi je precizan, pedantan, uredan, ekonomičan, pregledan… Ali ono što je mene pogodilo jeste činjenica da jedan predstavlja red, dok drugi predstavlja haos. Moja prva reakcija na haos je anksioznost, i sva moja frustracija u životu proističe iz činjenice

Kao kreativac, jedan od problema s kojim se suočavam jeste da definišem sopstveni posao. Šta ja to tačno radim? Šta sam dužan da uradim? Šta mogu da definišem kao rad, a šta kao razonodu? Da li postoji presek ova dva skupa ili se oni nikada ne dodiruju? Da bih odgovorio na ova pitanja, moraću da krenem od onoga što moj posao nije – jednoličan. Kada prođeš kroz obrazovni sistem, koji je, bar po ovom pitanju,

Kada se baviš javnim poslom, kada svoj rad izlažeš javnosti, znači da će oni da imaju mišljenje povodom tvog rada i njihovo mišljenje ti neće uvek prijati. Ako te njihovo mišljenje dotiče, bilo pozitivno, bilo negativno znači da si radio iz pogrešnih poriva, radio si da bi dobio odobrenje drugih i kad radiš iz tog razloga razočaraćeš se bilo da o tebi govore dobro ili rđavo, a posebno će ti smetati ovo drugo. Da bi

Kompletan prvi roman napisao sam slušajući muziku, i to isključivo Mocartov Rekvijem. U kući, u kojoj sam tada živeo, bilo nas je sedmoro. Jedan sam od onih likova koji kada čuju razgovor dvoje ljudi mora da sluša, koliko god to bilo nekulturno. Kada bih želeo da me ničiji razgovori ne ometaju dok pišem morao sam da slušam muziku, jer svaki put kada bi neko otpočeo razgovor ja bih prestajao sa pisanjem i osluškivao bih. Ponekad

je nešto što najbolje radiš kad si sam. To ne znači samo da nema nikog oko tebe, već i da nemaš pristup internetu. Pisanje je težak posao. Ako želimo da napišemo nešto što ima smisla i što će nekome biti od koristi moramo dobro da napregnemo um. Poput naprezanja mišića u teretani, naprezanje uma ne može večno da traje. Moramo pisati u serijama i imati pauze između serija. Samim tim pisanje se može doživeti kao

Najteže je priznati sebi da nisi ono što misliš da jesi. Možda misliš da si pametniji nego što jesi, veštiji nego što jesi, snalažljiviji nego što jesi, da imaš bolji ukus za umetnost nego što imaš, da pišeš bolje nego što zapravo pišeš… i mnoštvo drugih stvari. Možda ti je neko nekada rekao da si dobar u nečemu, samo da bi te motivisao da nastaviš da radiš na svojoj veštini, ali ti si to olako

Danas sam slušao podkast Kal Njuporta (Cal Newport), autora knjige Deep Work, Be so Good They, Can’t Ignore You, Digital Minimalism, i još nekih popularnih naslova u sferi rada na sebi. U svom podkastu, Kal uglavnom odgovara na pitanja slušalaca. Jedno od današnjih pitanja bilo je kako doći do pratilaca, konkretno kako napraviti mejling listu? I Kal je tu veoma elegantno objasnio da je pre svega glupo i ružno reći da praviš mejling listu jer

Po ko zna koji put sam obrisao sve svoje profile na društvenim mrežama. Svoj prvi fejsbuk profil sam napravio 2008. godine. Svi znamo da je fejsbuk tada bilo mesto gde nešto možeš da podeliš sa prijateljima. Danas, pored fejsbuka, postoji mnoštvo drugih društvenih mreža, a ja sam najzagriženiji za instagramom. U poslednjih 5 godina sam u više navrata brisao i pravio nove profile na društvenim mrežama. Koliko god ove platforme bile korisne da bismo ostali

Ljudi su skloni verovanju. Verujemo da je nešto tačno ili da nije tačno. Verujemo da se nešto odigralo na određeni način. Naša uverenja su toliko čvrsta ćemo poricati sve dokaze koji govore da naše verovanje nije istinito. Pušači će se setiti deda Steve koji je živeo 100 godina, a pušio je. Oni koji ne paze šta jedu će se setiti nekoga ko je mogao da jede šta je hteo, a uvek je bio mršav. Oni