Sinoć sam poslednji put seo da radim kao dispečer/agent korisničkog servisa kako god se zvalo to radno mesto. Bilo je nešto posle pet izjutra kada sam završio smenu i napisao poslednje zbogom Vankuveru.
Ja sam bio taj koji je dao otkaz. Razloga za to je bilo više, al’ ponajviše zbog toksične menadžerke iz Vankuvera, pod kojim rukovodstvom sam odbijao dalje da radim. Ipak, rešio sam da se rastanem prijateljski, jer tako je ljudski. Mogao sam joj reći svašta. Al’ nisam. Čak sam i svog poslednjeg dana ostao petnaestak minuta duže na poslu da završim nešto što sam bio započeo. Sada je možda primetila. Nije ni bitno.
Legao sam u krevet srećan što ću opet imati slobodne vikende koje ću moći da provodim sa ženom i detetom, i pre svega srećan jer ću opet moći da spavam tada kada je noć na ovom meridijanu, a ne na onom što preseca Vankuver.
A, onda me je obuzela misao; stoička rekao bih.
Jednog dana me neće biti i svi ti glasovi u mojoj glavi, sva sećanja, sve što se tu odvija i skladišti će prosto da nestane, kao da ga nikada nije ni bilo.
Zar to nije zastrašujuće? Sav taj trud, sav taj stres, sva ta briga, da bi jednog dana nestao. I ko zna koliko će još dugo ovaj svet da traje bez tebe i ko zna šta će sve još da se desi što ne možeš ni da zamisliš, baš kao što oni pre tebe nisu ništa od ovoga sada mogli da zamisle. Toliko toga ćeš samo propustiti.
A, onda shvatiš da taj dan kada ćeš da nestaneš može biti baš danas. Možda se više nikada nećeš probuditi. Koliko god mračne te misli bile, jednog dana ćeš biti u pravu. I kad znaš da će sve tvoje brige svakako jednog dana nestati i da u većini slučajeva brineš zbog nečega što se nije desilo, brineš zbog nečega što će, kako to bar u tvojoj glavi izgleda, možda jednog dana da se desi, ne možeš a da se ne zapitaš – A što ne bih prestao da brinem o pojedinim stvarima, o većini stvari, kada to jednog dana svakako neće biti važno.
Zašto bih brinuo šta će neko da misli o meni, o tome šta ja radim, šta kažem, šta mislim, ako to svakako jednog dana neće biti bitno? Jednog dana kada ne bude više tebe i tvojih briga. Zašto ne bi prvo nestale tvoje brige, pa tek onda ti? Zašto ne bi provodio vreme bezbrižno?
Znam da je nemoguće da ne brineš ni oko čega, ali bar nemoj brinuti zbog stvari na koje ne možeš da utičeš, koje ne možeš da predvidiš i koje ne možeš sa sigurnošću da znaš. Brini oko toga da doneseš ispravne odluke i brini povodom onoga što je pod tvojom kontrolom, kao što su tvoje reakcije na sve ono što se oko tebe i u tebi dešava. Ne možeš da utičeš na to šta će se desiti, jer život je sve samo ne predvidiv, ali možeš da utičeš na to kako ćeš reagovati, pa reaguj kao čovek, razumno, a ne kao zver, emocionalno.
