Istraživanje pokazuje da većina novogodišnjih planova padne u vodu tu negde oko 19. februara. Moji planovi nisu ništa bolje prošli ove godine, baš kao i prethodnih.
Cilj mi je bio da svakog dana pišem 500 reči fikcije, čitam 30 minuta, snimim i objavim vlog, da ne jedem rafinisanu hranu i da 3 puta nedeljno (ponedeljak, sreda i petak), trčim 15 minuta.
Kada bih uspeo u svemu, označio bih to zelenom bojom, kada bih u nečemu poklekao, bilo bi narandžasto, a ako bih u svemu omanuo, onda bi bilo crveno (18. januar).
Iz priloženog se vidi da sam u većini slučajeva uspeo bar ponešto da odradim od onoga što sam planirao.
Dve stvari koje sam radio redovno bile su pisanje i čitanje, jer to je nešto što već godinama praktikujem svakodnevno.
Trčanje je išlo dobro prve nedelje, druge nešto lošije, treće već mnogo lošije, ali sam se juče vratio na stazu. Videćemo kako će dalje da ide.
Ishrana, iako nije po mom standardu, i dalje i nije bila tako loša. 2 obroka dnevno, bar 16 sati posta svakog dana, sad što je taj drugi obrok često sranje… Jebeš ga. To ćemo Sanja i ja od februara da popravljamo. Lakše će nam biti zajedno. Moram se vratiti na čistiju ishranu. Razloga je više.
Snimanje vlogova je išlo dobro neko vreme, kada sam na poslu imao dovoljno lufta da montiram. Kada je nastupila gužva na poslu, izostali su vlogovi. Jednom prekinut niz nije lako nastaviti. Od sutra menjam taktiku. Snimam svaki dan, montiram vikendom i objavljujem 4-5 snimaka nedeljno, što je solidan prosek.
Ali, najvažnija lekcija iz ovog, skoro pa jednomesečnog, iskustva jeste kako postupiti prema sebi? Kako podneti taj neuspeh?
Moja taktika je krajnje prosta – postupi prema sebi kao što bi postupio prema svom najboljem prijatelju da je došao jednog dana na kafu i rekao ti:
“Slušaj, imao sam to i to u planu, negde sam usput zasrao i sad nisam tamo gde sam hteo da budem. Šta kažeš”
Sigurno ne bi rekao: “Glupane jedan, znao sam da nećeš uspeti! Ne znam zašto sam uopšte i mislio da ćeš ovoga puta uspeti. Zauvek ćeš ostati bednik!”
Osim, ako to nije nešto na šta se tvoj prijatelj loži i što bi zaista hteo da čuje. U tom slučaju je opravdano.
Ali, ako izuzmemo te izolovane sado-mazo slučajeve koji motivaciju mogu da nađu samo ako ih neko ponižava, onda bi prijatelja trebalo na neki način ohrabriti. Reći mu da je potpuno normalno i ljudski ne uspeti. Svima se dešava da pokleknu. A ono što je bitno je da ne odustane od čitavog plana, već da sedne, dobro razmisli gde pogrešio i zašto i da idućeg puta obrati pažnju na te stvari koje su ga omele u sprovođenju plana, da ih eliminiše ili koriguje i da će sve biti u redu. Bitno je da si svakog dana 1% bolji. Nemoj da se porediš sa drugima, već se poredim sa osobom koja si bio ili bila juče.
To je upravo ono što želiš da čuješ. Nije u fazonu, nema veze i ja isto to tako, ali nije ni u fazonu prezahtevnog roditelja ili šefa koji nikada nizu zadovoljni tvojim učinkom.
Moraš sam sebi biti najbolji prijatelj, jer ako ti nisi, niko drugi neće to moći biti, sve i da hoće, jer koliko god se drugi trudili da te odobrovolje, urazume, motivišu, ako ti nisi dobar sam sa sobom, tuđ trud je uzaludan, jer ćeš ti i dalje samog sebe sabotirati.
Nemoj biti sam sebi najgori šef, već budi sam sebi najbolji prijatelj koji će si uvek pružati vetar u leđa, tapšati po ramenu i bodriti samog sebe kad je najteže.
