Kao neko ko je napisao roman i kao neko ko ne može više da napiše roman, bar ne još, ali i kao neko ko je ispunio mnoštvo dnevnika i blogova, svakodnevno se pitam kakav je to posao pisao i zašto bi iko želeo da ga radi?
To je najčudniji posao kog sam sreo. To je i te kako posao, čak i kad od njega ne zarađuješ, baš kao što je i održavanje kuće u redu posao, čak iako od toga ne zarađuješ.
Taj posao nema pravila, ali ima smernice kojih možeš da se držiš, ali je poželjno da svesno ignorišeš ili iskriviš makar neke od njih. To je posao bez šefa, jer ti niko neće stojati nad glavom i govoriti ti kad i šta da pišeš, ali ujedno ti je svako šef, jer radiš za svakog ko će tvoje reči čitati i svako će sebi dati za pravo da te kritikuje i da ti kaže kako je nešto trebalo reći drukčije ili možda uopšte nije trebalo reći. Znaš već kako to ide.
Taj posao ne garantuje novac, ali retko ko ga i obavlja zbog novca, jer ko god je seo da piše zbog novca, vrlo brzo bi odustao jer bi shvatio da postoje i isplativiji načini da se zaradi novac.
Kada bi pisanje bilo isto što i tipkanje, da bi se napisao jedan roman bilo bi potrebno nešto više od tri dana, ali pošto to nije slučaj, pisanje romana može da traje i deceniju. Deceniju radiš na jednom istom projektu i niko ti ne garantuje da će biti uspešan. Ali, ako ga ti ne odradiš, niko drugi neće. I šta ti tu sad možeš?
To nije posao koji zahteva da osam sati sedite i radite te jedno te isto, ali je to posao kog je potrebno obavljati svakodnevno, posebno ako želite da ikada išta napišete. Iako je to posao koji se radi svakodnevno, to nije monoton posao. Naprotiv. Svaki dan je ni nalik onom prethodnom i i u tome upravo leži čar ili i prokletstvo pisanja. Nikad ne znaš šta da očekuješ i to je ujedno nešto čemu se raduješ i nešto od čega strahuješ.
To je posao kog, ako imaš sreće, možeš da obavljaš nekoliko sati dnevno, a nekad za tih nekoliko sati dodaš jedan zarez u osam ujutro i obrišeš ga u podne i kažeš da ti je dosta za danas i umoran si kao da si čitav dan brao kukuruze, a nekad bi voleo da si zaista brao kukuruze jer bi nakon par sati branja imao osećaj da si makar nešto postigao; ostao bi neki vidljiv trag iza tvog posla.
I na kraju, koliko god voleo druge stvari da radim, da pravim filmove, da fotografišem, da poučavam, ipak najviše od svega volim da pišem. Pisanje je temelj svega toga. Pisanjem naučiš da misliš, a kada naučiš da misliš, naučiš da budeš precizan u svom govoru. Kada tako nešto stekneš, sve drugo ti bude jednostavnije.
Piši i kad nemaš šta da pišeš. Piši da bolje mislio. Piši da bi razumeo sebe, ali i da bi razumeo druge. Piši da bi ti bilo bolje. Piši da bi ti bilo još bolje kad ti je već dobro.
I, nemoj mnogo da mariš šta će drugi da kažu za tvoje pisanje, jer ne mare ni oni mnogo za tvoje pisanje, već najviše mare za to da neko čuje šta to oni imaju da kažu.
Pišeš, ne da bi bio poznat, ne da bi bio obožavan, ne da bi stekao status intelektualca, ne da bi bilo koga impresionirao. Pišeš jer moraš. Pišeš jer si lud ako ne pišeš. Pišeš jer se u tvojoj glavi gomilaju reči i ako im ti ne nađeš red i smisao niko drugi neće, niti će tvoj život imati red i smisao.
Pišeš i kad misliš da niko drugi neće čitati.
Pišeš svakodnevno. Sedneš, odradiš svoju smenu i zaboraviš na taj posao, do sutra. Jer koliko god pisanje bilo nešto s čim se identifikuješ, to je i dalje samo posao, ali ne makar kakav.
Pišeš jer si za to rođen i ne znaš šta bi drugo radio na ovom mestu u ovom životu, ako ne bi pisao.
