Rekao sam da više neću pisati o pisanju, ali da bih ostao dosledan samo sebi, najbolje je da kažem kako ubuduće neću više govoriti da neću pisati o pisanju, jer kad pišeš svakodnevno i razmišljaš o pisanju svakodnevno, često imaš i potrebu da pišeš o pisanju kako bi sredio misli, pa što da ne onda pisati o pisanju?
Poslednjih 8 godina sam pokušavao da završim roman. Bilo bi razumno provesti tu količinu vremena pokušavajući da završiš svoj prvi roman, ali činjenica je da ja zapravo ne mogu da završim svoj drugi roman.
Da je u pitanju prvi, sve ovo bi se lako moglo opravdati time da ne umem da napišem roman. Ali, ja umem da napišem roman. Imam dokaz. Eno ga tamo na polici. I ruga mi se svakodnevno. Ne prođe nijedan dan a da se ne zapitam šta se to dogodilo? Kako je moguće da sam odjednom zaboravio kako se piše roman?
Kada bih znao odgovor na ovo pitanje, ne bih morao ni da ga postavim. Umesto da se pitam kako je tako nešto moguće, sedeo bih za računarom i završavao stvar. Ali, nažalost, ne radim to, i zato smo tu gde jesmo.
Iako nemam jasan odgovor na ovo pitanje, deluje mi da sam prilično blizu da provalim u čemu je stvar, zato čujte i počujte.
Godine unazad, kada je moj prvi roman još uvek bio u radnoj fazi, očekivao sam velike stvari od njega, baš kao i svi drugi koji pišu svoj prvi, ili bilo koji drugi po redu, roman. Očekivao sam da bude bestseler, i želeo sam da ga kritika nahvali i da osvaja nagrade; želeo sam da on bude ona stvar koja će da uzdrma čitav svet. Lestvicu sam postavio visoko. Previsoko. Ali, to je dobro, zar ne? Dobro je biti ambiciozan?
Ne uvek. Ne kada ispunjenje tvojih ciljeva zavisi od ishoda koje ne možeš da kotrolišeš.
Nijedna od ovih stvari se nije dogodila, što je potpuno uobičajeno, a ja sam potom počeo da sumnjam u svoju veštinu. Počeo sam da sumnjam u svoj identitet. Da li sam ja zaista pisac, pitao sam se. Ali, nisam hteo da odustanem. Ja nisam neko ko odustaje. Čak i kada mi zvezde nisu naklonjene, ja ne odustajem. Ne u ovom životu! Iako to i nije uvek baš najbolji moto.
Posvetio sam više vremena učenju o pisanju. Uzeo sam u ruke svaku knjigu o pisanju koju sam mogao da dograbim. Odgledao sam svaki YouTube video i svaki Master kurs i poslušao sam svaki podkast o ovom zanatu.
Trudio sam se. Žestoko sam se trudio da unapredim svoj zanat, da postanem pisac koji će osvajati nagrade i koji će uzdrmati svet i kad god bih seo da zapravo pišem nisam bio siguran da li će to da urodi plodom. Nije upalilo prošli put, zašto bi, dođavola, sada? Ali, pisao sam bez obzira na sve. I još uvek pišem bez obzira na sve. I pisaću bez obzira na sve. I brinuću, jer što, dođavola, ne bih brinuo. I što se više budem bližio kraju romana, to ću više da brinem i što više budem brinuo teže će mi biti da završim prokletu stvar, jer onda kada je budem završio, saznaću istinu.
Umesto da završim s tim jednom za svagda i saznam bolnu istinu, da ni ovaj roman neće pobrati nagrade i uzdrmati svet, svaki put kada sednem da pročitam ono što sam prethodno napisao osećao bih se očajno jer bih mislio da je moje pisanje očajno. Nije ni blizu nečemu što mi može doneti željenu pažnju. Tako se bar sve to da učiniti, a dok čitam sve to nisam svestan činjenice da je nemoguće znati da li će se nešto dopasti ljudima ili neće. Dok čitam to čudo, konstatno razmišljam o tome kako sam gubitnik jer nisam očaran sopstvenim delom. Čudno, zar ne? Ali, potpuno uobičajeno među nama piscima.
Učio bih više i više… i pisao bih više i više… i brisao bih više i više… i nikada svoj rukopis ne bih pokazivao nikome jer ne bih želo da saznam istinu; ne bih želeo da saznam da je ovaj drugi roman još uvek jedno veliko sranje, bar u određenoj meri, i umesto toga nadao bih se najboljem i čekao bih da taj roman postane toliko dobar da čak ni ja ne bih mogao da ga ignorišem.
Tokom svih ovih godina pokušao sam da pišem kao Hemingway, Steven Pressfield, Stephen King, Randy Ingermanson, Neil Gaiman, Aaron Sorkin, David Mamet, Dan Brown, Shawn Coyne, i sam bog zna ko sam još pokušao da budem, ali ništa od toga mi nije bilo od pomoći, jer zašto bi bilo? Ne sa ovim zanatom.
Zašto nije, možda se pitaš?
E, pa, ovaj zanat je poseban. Jedini alat koji ti je potreban za rad su reči, nešto što svi posedujemo, i svi koristimo, svakodnevno, i šta bi ja onda trebalo da uradim da bih se razlikovao od drugih i da učinim da te reči postanu samo moje?
Pravo da ti kažem, ne znam. Ali, barem znam šta je ono što ne bi trebalo da radiš.
Tajna mog neuspešnog pisanja leži u činjenici da nisam uspeo da razumem da su moji stvaralački problemi MOJI stvaralački problemi, i ja sam jedina osoba koja može da ih reši. Ne Hemingway, ne Stiven King, ne moja žena, ne moj berber (kad bih ga imao) niko drugi ne može da ih reši do mene.
Svi ti ljudi koje sam slušao i od kojih sam učio su imali NJIHOVE probleme, i ponudili su rešenje za NJIHOVE probleme, i sve te metode su veoma praktične i korisne, ali niko od tih ljudi nije imao MOJE probleme i stoga nijedan njihov metod ne može da reši MOJE probleme.
Niko ne može da vam pomogne da iznađete rešenje problema tvog romana, tvog članka na blogu ili tvog snimka na YouTube kanalu. tvog čega god… Da bi mogao da kažeš da je taj roman, članak na blogu, ili YouTube snimak istinski TVOJ, TI moraš biti taj koji je rešio problem. U suprotonom ništa ne pripada tebi već NJIMA; ONI su rešili problem.
Svi ti ljudi mogu da te nauče kako bi trebalo da izgleda gotov roman. To je krajnje jasno. Potrebno je da sadrži početak, sredinu i kraj, da je zabavan i zanimljiv, ali niko te ne može naučiti kako da dođeš do toga jer ni niko od njih ne zna kako se do toga dolazi. Ako ti kažu da znaju, lažu te i žele da ti prodaju neki kurs ili nešto slično.
Krajnje je vreme da odrasteš i da počneš da veruješ sopstvenom sudu i sopstvenim izborima. To što je neko drugi uradio nešto na drugi način ne čini taj način ni boljim ni lošijim već taj način čini NJIHOVIM. Pobogu, odaberi svoja rešenja za svoje probleme i ponosi se njima.
Pa šta ako se ispostavi da su tvoji izbori loši? Bar možeš da kažeš da su tvoji. I to je možda i srž problema. Ako su tvoji izbori loši nemaš koga da kriviš. Nije Hemingway kriv, nije Gaiman, nije King, nego TI!
Pa šta!? Stoj iza svega!
Kada budeš seo da pišeš nemoj da se pitaš šta bi ONI uradili, već se pitaj šta bi TI uradio, kao da nemaš šta da izubiš, jer starno i nemaš. Ako ne uspeš, i svi budu mislili da si loš pisac, još uvek ćeš imati prilike da napišeš nešto drugo i im dokažeš da nisu u pravu. U čemu je onda problem?
Nauči da se osećaš dobro u svojoj koži. Prestani da pokušavaš da budeš neko drugi. Neko za koga si siguran da će uspeti. Prestani da se kladiš na pobedničkog konja ako želiš da postaneš upravo to; pobednički konj. A, siguran sam da je to upravo ono što želiš. U suprotnom, pisao bi Dnenvik a ne prokleti roman!
Kako je moguće da nikad nisi pokušao da se zapitaš šta bi tvoj komšija uradio, ili vozač autobusa, ili poštar, već uvek pokušavaš da razmišljaš kao bestseler, najpopularniji YouTuber, ili bilo ko drugi ekstremno uspešan i cenjen?
Moraš znati da su svi ti uspešni ljudi tu gde jesu, ne zbog toga što su mislili kao neko drugi, već zbog toga što su mislili kao ONI sami. Prestani da misliš da bilo ko drugi može da zna šta je najbolje za tebe. Samo ti možeš da znaš šta je najbolje za tebe i pomiri se stim!
Imaš jedan život i ne znaš kada će on da se završi. Šta ako je taj dan sutra? Da li ćeš i dalje da traćiš vremen radeći onako kako bi drugi radili i da li ćeš i dalje da misliš onako kao bi drugi mislili, i da li ćeš i dalje da pokušavaš da udovoljiš svima?
Ako je tvoj odgovor DA, zašto?
Ako je tvoj odgovor NE, šta onda čekaš? Uradi nešto povodom toga!
