Sanjao sam da sam sagradio ogroman drveni, gusarski brod sa crnim jedrima. Bio je usidren u na obali Velikog bačkog kanala, tik iza kuće u kojoj sada žive moji roditelji.
Na palubi je bilo mnogo ljudi. Ne mogu sada baš da kažem ko se sve pridružio mojoj lopovskoj družini, ni šta smo tačno odlučili da ćemo krasti, ali bilo nas je mnogo. Rekao bih da su svi bili tu sem njega.
Moj otac je stajao na obali. Pozvao sam ga da se ukrca, pa da se konačno otisnemo od obale.
“Nema šanse da ću ja da uđem u to čudo!”
“Što? Vidi kakav je!” pitao sam.
“Ja u to ne ulazim.”
Izgleda nisam bio baš pravi gusar jer nisam imao ni sablju, ni kuburu, niti mi je umesto šake iz rukave košulje virila kuka, već sam golim rukama zgrabio oca za njegovu belu potkošulju, prodrmao ga dva, tri puta i viknuo:
“Šta bi ja to trebalo da uradim pa da ti budeš zadovoljan? A?”
“Nema šanse da ću ja ovim da se vozim,” rekao je, a ja sam vikao toliko glasno da sam samog sebe probudio.
Nadao sam se da niko drugi od ukućana nije čuo moj vrisak. Ni danas ne znam da li su čuli. Ali obzirom da me niko nije ništa pitao, verujem da nisu. Možda ih je samo bio strah, jer nije se šaliti sa onima koji se iz snova bude uz larvu.
Još uvek nije bilo vreme za ustajanje. Neko vreme sam plafon kao da je on to mogao da mi odgonetne šta je to moja podsvest pokušavala da mi kaže, ali uzalud.
Ustao sam i na prstima se odšunjao do kuhinje gde sam skuvao kafu. Spustio sam šolju kafe na radni sto, iz fioke sam izvukao dnevnik i zapisao tadašnji datum.
Šta dođavola da zapišem, mislio sam?
U sećanja su mi navirala sve njegove kritike svakog moj neuspeh, svako njegovo podsmevanje na račun mojih nespretnih poteza, svako njegovo “Nije to za tebe, prosto nisi taj tip”, ali i svako njegovo ćutanje kada bih uradio nešto iolo pristojno.
On je kriv! Da me je samo jednom ohrabrio u nečemu! Da mi je samo jednom stavio do znanja da je ponosan na to što sam uradio, da mi je samo jednom stavio do znanja da ipak za nešto imam talenta, sve bi bilo toliko drugačije.
Sada možda ne bih bio tridesetšestogodišnji adolescent koji već osam godina radi na svom drugom romanu i još uvek ne zna šta želi od života, još uvek nije našao poziv za kog će da gine već svakog meseca ima nove planove, pokušava nešto novo, uzalud se trudi da svojim pisanjem i filozofiranjem pred kamerom stekne neku, tobož, publiku koja će toliko voleti to što on radi, da će zapravo od svojih mnogobrojnih hobija neminovno napraviti bar jedan isplativ posao.
Da nije bilo tako…
Sad bih bio neko i nešto samo da je on bio drukčiji, da je bio bolji… da je radio ono što se od njega moglo očekivati…
Eto, to mi jebena podsvest pokušava reći!
Dobro i šta sad?
Čitavo pre podne sam proveo gledajući u prazan beo ekran softvera u kom pišem roman smišljajući najbolju moguću strategiju kako da ovaj san, ovo čudo koje je razmrsilo najveći čvor na mom gusarskom brodu, kako da to pretvorim u priču?
Jok! Odgovora nije bilo, niti priče, niti bilo čega sličnog. Samo jedna velika praznina u kojoj je nekada stanovalo moje samopouzdanje. Jedna velika, hladna rupa iz kog je poslednje đule davno izletelo i zabolo se u neprobojnu zidinu nekog utvrđenja.
Ćorak.
Zašto mi niko nije vratio tu metalnu loptu, kad već nikome i ničemu nije služila, pitao sam se? Kako jedna tako bitna stvar može da nestane i da se više nikada ne vrati?
Imao sam je nekada, znam da jesam. Upravo je ova rupa u grudima svedok.
Ustao sam od glupog stola koji mi nimalo nije bio od pomoći jer i on je ćutao i sudio mi ko one babe što se sede na klupama ispred kuće, naslone se na kuke, skrivajući sedu prljavu kosu ispod marame, baš kao i svoje zajedvljive misli, al kad ih pogledaš sve znaš šta misle o tebi, posebno kad dođe toplo vreme, pa se prošetaš sa svojim tetovažama i ne daj bože ubereš višnju sa njihove krošnje.
Skuvao sam još jednu kafu, sipao sam je u šolju iz koje sam i malo pre pio, i koju nisam oprao, ne samo tog dana, već prethodnih nekoliko, ne zato što sam tako hteo, već zato što mi se tako moglo i seo sam nazad u stolicu na ljuljanje bešnji nego ikada.
Samo da znaš, besan nikad ništa dobro nećeš napisati, govorio sam sebi, al’ nisam ništa morao ni govoriti, svi smo znali da tog dana neću pisati, a možda i narednih nekoliko.
Kad tako nešto sanjaš, nema pisanja, već moraš da prokopaš svoj put iz crnih misli koje su se kao neka lavina odronile s neba i poklopile te kao da te nikada nije ni bilo.
Dok sam čekao da se strasti malo aplicirao sam na nekoliko, meni, besmislenih poslova. Ovi traže dispečera, ovi nekog ko će da im montira video snimke, ovima je potreban neko da im piše tekstove za sajt… Svima je neko potreban, a ja sve nadam da sam baš ja taj, a istovremeno molim onog u kog ne verujem samo da ne odaberu mene da radim te trivijalne poslove za sitne pare, jer druge nisu nudili, a ja nisam tražio.
Poslao sam nekih desetah primeraka onoga što moj otac kaže sivi papir, jer engleskom baš nije vičan, i nisam se bolje osećao. Nije ta lopata bila dovoljno velika da preko glave prevali sve ono crno što sa s vrha strovalilo.
Celog života misliš da nešto vrediš, da je ovo tvoje piskaranje nečemu, da ćeš kad-tad steći publiku, da će te ceniti, da će bar nekom videti nešto u tome što ti radiš, kad već on nije, al’ vraga! Čak i kad svi budu videli on se na taj brod neće ukrcati, i ti stojiš zbunjen za kormilom broda koji tone, i vrlo dobro znaš da si kapetan, i šta biva sa kapetanima brodova koji imaju bušno dno; dođu do onog dna od kog dalje nema.
I kad si toliko patetičan da samo što nisi zaplakao i razbucao onaj glupi računar i pitaš se: “A možda taj san i nije bio o njemu nego o tebi?”
E, sve ti jebem, pa to nema nikakve veze sa njim. Sve ružno što se na tvoj račun ikada imalo reći, samom si sebi rekao, konju jedan! Evo, ni sada ne možeš, a da se ne vređaš, da se ne ponižavaš, omalovažavaš i da ne sumnjaš u ono što radiš!
Ti si svoj najveći neprijatelj. Jednog dana nešto uradiš, a drugog sve srušiš jer nikada nisi zadovoljan onim što si prethodnog dana uradio. Umesto da uzmeš zakrpiš rupe kojih je možda bilo na nekoliko mesta, ti srušiš sve do temelja.
Koliko to već dugo tako traje?
Večnost, ako mene pitaš.
I ko tu može bilo šta da uradi da bi nešto promenio?
Pa niko drugi nego ti. Samom si sebi najveći neprijatelj i dokle god ne budeš mogao sam da ceniš ono što si stvorio, nikada niko drugi neće moći.
Šta bi ja to trebalo da uradim pa da ti budeš zadovoljan je pitanje koje nisi postavio svome ocu, jer često i ne zna šta ti to radiš, jer nikome, pa ni njemu ne pokazuješ ono što si uradio. To je pitanje kog si postavio samom sebi, sine moj, pa tako moraš sam i da pronađeš odgovor na njega.
Dobro, hajde da je tako. Recimo da sam samom sebi postavio to pitanje. Šta sada da radim?
Potapši se ponekad po ramenu, ukrcaj se na taj prokleti gusarski brod i, kad već vetra nema, duni malo u ta crna jedra, gospodine kapetane.
