U poslednjih godinu dana, a možda i nešto duže, na ovom blogu nisam pisao ni o čemu drugom nego o pisanju, a deluje mi da ću u buduće na ovom blogu pisati o svemu osim o pisanju.
Pre svega, ne znam šta više da pišem o pisanju, a da se ne ponavljam, a zatim ne znam koga još zanima bilo šta o pisanju, a posebno kada JA imam nešto da pišem o pisanju. Verovatno nikoga.
Ono čemu ovaj blog služi, bar je nekada služio, jeste da na njega istresem misli kojima sam bio okupiran poslednjih dana. Kad pišem, onda često i razmišljam o pisanju, a kad ne pišem, onda, opet, razmišljam o pisanju, ali me je valjda sramota da pišem o istom, jer, što bih pisao o nečemu što ne radim.
Ono o čemu ovih dana razmišljam, intenzivno, jeste činjenica koliko je teško biti autentičan. Prvo što mi pada na pamet jeste autentičnost na internetu, ali tako nešto nam teško pada i offline.
Ali, hajde da krenem prvo sa internetom.
Ja sam neko ko voli da stvara. Neki bi rekli content creator ili ti na krnjem srpskom kontent kreator, a na onom malo bolje srpskom stvaralac sadržaja. Kako god okreneš zvuči glupo, ali nije toliko ni bitno kako zvuči. Mnogo je bitnije ono čemu služi.
Služi… pa nekad i ne znam čemu služi, ali mislim da je često bitno to znati. Ono u šta ja verujem da služi jeste da još nekom pruži uvid u te stvaralačke muke, pa se možete s njima poistovetiti, pa ti onda tvoje lakše padnu kad znaš da nisi sam, a možda možeš i pronaći motiv za prevazilaženje istih. Hajde da verujem da je tako. Ne znam, pravo da ti kažem, da li je stvarno tako.
Drugo, što je bitno kad stvaraš sadržaj za internet, ili mimo interneta, da ne kažem offline, jeste da znaš za koga stvaraš. U mom slučaju, pretpostavljam da je za one koji takođe stvaraju ili bi hteli da stvaraju.
E, sad, kad smo utvrdili za koga je i čemu služi ovo što ja radim na ovom blogu, hajde da se vratimo na autentičnost.
Teško je, majku mu. Kreneš sa tom idejom da stvaraš za nekog (makar taj neko bio ti lično), i da to ima neku svrhu, i onda vidiš da neko drugi stvara nešto slično (ili potpuno različito), a dobije mnogo više pažnje, da ne kažem lajkova, šerova, tagova i šta se sve može već dobiti, da ne kažem sviđanja, deljenja i označavanja, al’ hajd reći ću da se neki ne uvrede, ali nemojte posle da me krivite kad me ne budete razumeli; dobro, kriv sam.
I tako, kad si video da neko dobije svega, toga, što se već dobija, više nego ti, onda počneš da analiziraš šta on to radi (ili ona, opet da se neko ne uvredi, moraš vrlo pažljivo da pišeš ovih dana, pa evo i ovih ostalih zamenica – ja, ti, on, ona, ono, mi, vi, Vi, oni; svi brate, sestro)…
Uglavnom, kad smo utvrdili zamenice, ili nismo, počneš ti da analiziraš šta to drugi rade, i onda misliš kad bih ja tako nešto radio, možda ću i ja dobiti pažnju koju oni dobijaju i malo po malo, sve više radiš kao ovaj ili onaj ili ono ili oni… znaš već… i sve manje radiš kao što TI to radiš i onda više i ne znaš šta TI to radiš i postaneš samo bleda kopija njih…
A pažnja? Mislim, dobiješ li to sad kad već ličiš na te što je dobijaju, mislim pažnju?
Pa ni to, najčešće, ne dobiješ jer niko neće da dođe da vidi bledu kopiju nečega već ako hoće da vidi njih, ode pa vidi njih.
Sad, što ti nisi oni, već si ti Ti, to ne možeš promeniti, ali možeš se nadati da postoji neko ko bi došao da vidi tebe, a verujem da ko god da si, uvek uvek će postojati neko ko bi hteo da dođe da vidi baš tebe, al neće doći sve dok si ti bleda kopija njih jer…
Kontaš?
Al’ nisi samo ti kriv za to. Otvoriš, brate, internet, i kao radiš na sebi, i sve je super, u svag dana u svakom pogledu sve više napredujem jer čitam sve te knjige i blogove i slušam podkaste i pohađam kurseve i onda skontaš da su svi puni nekih saveta šta bi i kako bi to trebalo da radiš i samo ti iskaču neki naslovi čiji sadržaj ukazuje na sve tvoje greške i neki tamo SEO, ovaj je drugi nije seo već je ustao i sve u cilju da dobiješ tamo neku pažnju jer ta pažnja može da ti pruži neku tamo monetizaciju, da ne kažem zaradu, i očas posla zaboraviš da si ovo krenuo da radiš da bi tamo nekom možda bio od pomoći, pa makar taj neko bio TI, a ne zbog neke tamo zarade…
I kad si naučio šta sve to ne radiš kako bi trebalo, i kad si neko vreme radio sve ono što su ti oni, neki stranci na internetu koji te uopšte ne poznaju, rekli šta bi to trebalo da radiš, i kad apsolutno prestaneš da ličiš na sebe, onda sedneš i dođe ti da plačeš i pitaš se čemu sve ovo, majku mu!?
I dosta ti je i self-help, da ne kažem samopomćnih, knjiga i kurseva i saveta i blogova i YouTube snimaka, da ne kažem jutjub snimaka, iliti TiCevke snimaka, i dosta ti je svega, hoćeš da budeš TI, al ne možeš više, jer si zaboravio šta si to TI, da ne kažem ko si TI.
Da ne grešim dušu, možda i nisi zaboravio, možda ti sve vreme znaš ko si, al’ bi hteo da budeš ko neko drugi. To TI već znaš šta je s tobom.
Kako god okreneš nema onog što svi upravo očekujemo od tebe; TEBE.
Internet je kriv za sve, neki bi rekli. Ma jok! Šta je sa svim onim tribute bendovima, koji nastupaju sa tuđim pesmama, umesto da napišu svoje, pa komšija kad vidi kako si ti okrečio kuću, okrečio je i on tako, cokla i okviri prozora jedne boje, a ostatak druge, pa ti drago što si ti odabrao lepše boje, pa ofarbaš kosu u neku boju (pod uslovom da još uvek imaš kosu, ja je više nemam) i budeš kul sve dok neko drugi ne uradi isto… Znaš kako to već ide, bio si i ti nekad tamo… offline… nisam samo ja.
Sve je to isto. Svi smo mi i vamo i tamo, samo ovo na internetu lakše primetimo.
A na kraju, kad pogledam sve ono što cenim, sve ono što slušam, gledam, čitam i ne znam šta više možeš da radiš sa onim što je neko drugi stvorio, sve to što volim, a volim Balaševića, Hladno pivo, Partibrejkerse, Marčela, Bob Dilana, Azru, Frenk Sinatru, Hemingveja, Ficdžeralda, Murakamija, Egziperija, Gejmana,Bakmana, Crnjanskog, Spilberga, Nolana, Skorsezea, O’Rusela, Tarantina, Dušana Kovačevića, Godina, Holideja, Neistate (obojicu da ne kažem oba dvojicu ili je to jedna reč – obadvojicu), Lazića,…
Ne znam više, ovi su mi prvi pali na pamet, ali oni nemaju ništa zajedničko osim toga što nemaju ništa zajedničko jedni s drugima niti sa bilo kim drugim, što ne pripadaju nijednom šablonu, što su autentični, jebeš ga.
I šta onda ti hoćeš? Hoćeš da praviš karijeru kao stvaralac, i ugledaš se na ljude koji imaju uspešne stvaralačke karijere i pokušavaš da radiš to što oni rade, na način na koji oni rade, a da su oni upravo uspešni zato što su radili kao oni.
Lakše ti je nekako tako jer kad ne uspeš, a nećeš uspeti, bar ne odmah, i ne iz prve… lakše ti je da kažeš – Pa, dobro, možda ne valjda sistem, možda ne valja metod, možda ne valja… šta god, oni su imali sreće, ja nemam i prosto ko pasulj.
Nije nego…
Nisu oni imali sreće, nego su imali dovoljno vere da ono što oni rade može da bude dobro samo ako ga urade onako kako ga oni rade i što ih nije bilo briga šta će ko drugi da misli, ili kaže, i to ti je sve što bi trebalo da znaš.
Pazi, niko ti ne garantuje da ćeš uspeti ako radiš nešto na način na kog ti radiš, jer možda to tvoje stvarno nije dobro i možda se stvarno nikome ne dopadne, ali čak i kad se to desi, kad stvoriš nešto što niko neće gledati, čitati, slušati… ostaje ti to što si stvorio, pa makar bilo samo tvoje i samo za tebe.
Šta ti više treba?
