Današnje pisanje je trajalo duže nego što sam očekivao. Ne mogu da kažem da sam sve vreme pisao, ali počeo sam u 7 i završio u 11:30.
Opet sam zapeo na onoj odluci koju je juče trebalo da donesem. Impulsivno sam želeo da odluku opet ostavim za sutra i da danas odlučim da ne pišem, ali s druge strane znao sam da će sutra opet biti ista priča. Odluka koju je trebalo da donesem nije bila laka, trebalo je da odlučim u kom pravcu će da ide roman.
Jedna opcija je bila da ostavim roman onakav kakav je bio nakon prvog pisanja, ali sam se onda setio da sam krenuo sve ispočetka baš zato što mi se ta odluka nije svidela.
Druga opcija je, nastavi u novom, nepoznatom pravcu.
Iz nekog razloga, osetio sam strah da idem u nepoznatom pravcu, i ono što mi se pre nekoliko meseci činilo kao loš izbor, danas mi se učinio kao dobar, prosto jer je značio manje posla i manje istraživanja, i manje straha.
Sigurno se ponavljam, ali uvek je dobro reći da kad si na raskršću i ne znaš koji put da odabereš, idi putem kojim te je strah da ideš.
Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu kako ih ne biste u buduće propustili, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.
