Pažnja

Pre nego što pročitate ovak tekst, pogledajte ovaj kratak video ispod. Ako ste ovaj tekst dobili na mejl, video se nalazi ovde.

Ako ne govorite engleski, ono što bi trebalo da radite dok gledate snimak jeste da izbrojite koliko dodavanja su napravili igrači u belom.

Ako ste već videli ovaj video (velika verovatnoća je da jeste), možete nastaviti da čitate.

1999. godine Christopher Chabris i Daniel Simons su sproveli čuveni eksperiment koji je poznat kao nevidljiva gorila.

Kao što ste vidteli, na snimku se nalazi šestoro ljudi koji dodaju dve košarkaške lopte. Troje ljudi je obučeno u crno, troje je obučeno u belo. Zadatak testa je izbrojimo koliko puta su ljudi u belom dodali loptu.

Nakon testa, potrebno je da kažete broj dodavanja. Tačan broj dodavanja je 15 i većina ljudi bez problema izbroji bez greške. Ono što u proseku 50% ljudi ne vidi u ovom testu je da se na pola snimka pojavljuje gorila, stane na sred kadra, udari se u grudi i izađe sa snimka.

Test je izmenjen i ponovoljen bezbroj puta i rezultati su uvek isti. 50% ljudi ne vidi ništa neuobičajeno dok broji lopte.

Zaključak ovog testa je da kada nam je pažnja usmerena na jednu stvar, promaknu nam mnoge druge stvari. To što se nešto nalazi u našem vidnom polju ne znači da će naša percepcija da registruje.

Tipični primeri ovog fenomena su:

• montažne greške u filmovima;
• greške u kucanju na svakom mom blogu su još jedan primer; moja pažnja je retko kada usmerena na to da li je redosled slova u reči tačan;
• mađioničari baziraju svoje trikove na ovom fenomenu; odvuku našu pažnju na jednu stranu dok s druge strane rade nešto sasvim drugo i bez obzira što se to što rade možda nalazi u našem vidnom polju, nećemo primetiti;
• većina saobraćajnih nesreća koja uključuje motocikle se dogodi tako što automobil koji skreće levo preseče put motociklu koji ide pravo. Vozači automobila kada skreću levo često ne očekuju motocikl već traže automobile i veoma se lako dogodi da ne vide motocikl;
• džeparoši se takođe koriste ovim fenomenom;

Znajući da naša pažnja funkcioniše selektivno, da ćemo videti samo ono što želimo da vidimo, teško teško nam je da verujemo sopstvenim čulima i sopstvenoj percepciji, ali to ne znači da bi u potpunosti trebalo da prestanemo da im verujemo.

Kada prođemo pored nekog koga poznajemo, a taj neko nam se ne javi, to je možda zato što nije očekivao da nas vidi, i njegova pažnja je bila usmerena na nešto drugo, a ne zato što taj neko neće da nam se javi.

Ovo saznanje dovodi u pitanje verodostojnost slučajnih svedoka u zločinima, posebno kada bi taj neko trebalo da opiše šta je zločinac nosio ili kako je tačno izgledao, jer kada svedočimo zločinima naša pažnja je usmerena ka tome šta taj neko radi, a ne na to kako izgleda.

Uopšteno, svaki put kada se u konverzaciji iznosi nešto što smo videli, čuli i ili iskusili bilo kojim čulima, bitno je uvesti ovo saznanje u jednačinu pre nego što donesemo sud.

Još nešto što bismo mogli da izvučemo korisno iz ovog saznanja je da idući put kada budemo naišli na „nerešiv“ problem, možda bi trebalo da zastanemo i da se zapitamo šta to ne vidimo, iako gledamo u njega, a može da nam pomogne da rešimo problem.

I na kraju, sada imamo jasnu sliku o tome koliko je teško doći do novih naučnih saznanja ili idejnih rešenja, jer bez obzira što nam je sve pred nosom, veoma je teško videti ono na šta nam pažnja nije usmerena, a kako nam pažnja može biti usmerena na nešto ako ne znamo ni da postoji?