Clickbait

Ne postoji prevod za ovu reč.

„Click“ je, jelte, zvuk koji proizvodi miš, kada pritisnemo neki od njegovih dugmića, a „bait“ je mamac, u ribolovačkom žargonu.

„Kliknuti“ je moderan termin koji znači dovesti strelicu miša iznad nekog hiperlinka, pritisnuti dugme miša jedanput, i i taj hiperlink će nas odvesti na neko drugo mesto na internetu.

„Clickbait“ je mamac koji će nas navesti da kliknemo na neki link ili naslov.

Pitanje je zašto bi neko želeo da kliknemo na neki link ili naslov?

Osnovni razlog je zarada.

Ako kliknem na naslov nekog novinskog članka, on me odvede na sajt te novinske agencije, taj sajt je zatrpan reklamama, i ako ja slučajno ili namerno kliknem na neku od reklama, novinska agencija će da zaradi.

To ne važi samo za novinske agencije, to važi za blogove, jutjub kanale, android aplikacije, pa čak i naslove knjiga.

Stoga, današnje „novinarstvo“ se svodi na to ko će napraviti bolji „clickbait“ i ko će sakupiti više klikova.

Zbog toga postoje svi ti bombastični, dramatični, prenapumpani naslovi.

Sve informacije su udaljene svega nekoliko klikova od internet korisnika i postoji pitanje koje svaki izdavač mora da postavi:

„Zašto bi korisnik kliknuo baš na moj naslov, na moj link?“

Svaki korisnik ima određeni broj klikova koje može da napravi u toku dana i blogeri, novinari, i svi drugi će dati sve od sebe da mi baš kliknemo na njihov link.

Ne samo da su naslovi „clickbait“ već da se korisnik ne bi osećao prevarenim, sadržaj iza tog naslova mora da opravda ono što naslov obećava.

Ako naslov kaže „Kinezi gaze po leševima“, i neko klikne na da pročita taj tekst, onda taj tekst mora zaista da pokaže kako je mnogo ljudi umrlo od korona virusa; često manipulišući informacije, pružajući selektivne informacije, prikazujući fotografije koje uz određeni tekst mogu samo da upotpune sadržaj, iako zapravo ne predstavljaju ono što tekst navodi.

Drugi primer „clickbait“-a se često nalazi u žutoj štampi, u kojoj „novinari“ izmišljaju razne priče čiji su glavni akteri poznate ličnosti, prave dramatične naslove koji će navesti lakoverne, dokone, i polu-obrazovane da na njih kliknu i dodaju novčiće u kasice prasice tabloida.

Jedan od većih apsurda današnjice je pisanje novinskih članaka o rijaliti televiziji. Zašto izveštavati o nečemu što je svima dostupno 24/7 i nečemu, što su oni koji to prate, verovatno već videli?

Odgovor je, opet, – zbog klikova.

Zbog toga što internet nije ograničen količinom papira kog možete da stavite u jedno izdanje novina, i što možete da stavite koliko god želite karaktera i fotografija u članak, jer ta količina slika i karaktera ne menja cenu izdavaštva, novinske agencije koje su se nekada bavile isključivo značajnim društvenim i političkim dešavanjima, pribegle su jeftinoj taktici i jedan deo svog portala su posvetile izveštavanju nemoralnih i plitkoumnih dešavanja sa nekog od aktuelnih rijaliti programa; ne košta ih ništa, a donosi im klikove.

Bez ikakve dileme se može reći da se većina današnjih novinskih agencija pretvorilo u tabloide, bez obzira da li prenose političke ili popularne sadržaje; te dve struje informacija su se nekako slile u jednu, pa sad imamo bombastične naslove povodom nečega što je predsednik rekao ili uradio, izvučeno iz konteksta, preuveličano, stvoreno isključivo sa jednim ciljem – da kliknemo, jer bez obzira koju političku partiju podržavamo, kliknućemo na naslov koji u sebi sadrži konflikt, tragediju, apsurd, dramu uopšteno.

Nekada su ljudi kupovali novine da bi dobili pouzdane informacije. Internet revolucija nam je donela mnogo jeftiniju i bržu razmenu informaciju i nešto što se desilo danas, sutra će lako postati bajata vest pa su novinske agencije, da bi ostale u poslu, morale da pređu na internet.

Danas su sve vesti „sveže“, dobijamo ih iz prve ruke, odmah nokon što su se odigrale i novinari, da bi opstali, moraju konstantno da prave alarmantne naslove i sadržaje, jer ako ne budemo kliknuli na njihov sadržaj, kliknućemo na sadržaj koji pripada nekom drugom i novac kog su mogli da zarade od našeg klika, otići će nekom drugom.

Vrlo mali broj ljudi danas kupuje štampano izdanje novina; to su uglavnom pripadnici starijih generacija koji se ne snalaze na internetu.

Nažalost, većina novinskih agencija se odlučila da pribegne „clickbait“ taktici, da nas mami da klikamo na njihove naslove, umesto da svojim sadržajem stiču verne korisnike kojima nije bitno ko će prvi da prenese informacije, ko će da izazove veću dramu, već ko će preciznije da prenese informacije i ko će da ispriča bolju priču.

Ako bi kvalitetom svog sadržaja privukli dovoljan broj ljudi, mogli bi uvedu mesečnu pretplatu, znatno jeftiniju za korisnika nego svakodnevno kupovanje štampanog izdanja novina, a mnogo profitabilniju za samu novinsku agenciju nego prodavanje štampanog izdanja novina, jer ne bi imali sam trošak štampe i distribucije.

Na taj način, obe strane bi bile zadovoljene i takav pristup znači usresrediti se na dugoročni cilj, umesto na brzu i laku zaradu koju možemo da dobijemo danas, tako što ćemo širiti dezinformacije i bombastične naslove.

Novinarstvo, primenom „clickbait“ taktike gubi svaki smisao i vrednost i jasno izdvaja one kojima je stalo isključivo do zarade, od onih kojima je stalo da prenesu kvalitetnu i pouzdanu i vrednu priču.