Profesionalac

Mnogi smatraju da je profesionalac neko ko je materijalno nagrađen za plodove svog rada, što je donekle tačno jer uglavnom svako ko zarađuje od plodova svog rada je profesionalac, ali svako ko je profesionalac nije uvek nagrađen za plodove svog rada.

Štaviše, pre nego što počnemo da zarađujemo od svog kreativnog rada moramo da dokažemo svima da smo profesionalac.

Profesionalac znači pojaviti se i odraditi posao i onda kada ti je teško, kada ti se ne radi, kada bi rađe sedeo zavaljen u fotelji i gledao TV, ili ispijao kafu sa prijateljima.

Profesionalac znači tretirati kreativnost kao posao. Ne čekati da se pojavi muza i tek onda otpočeti sa radom već početi sa radom, dati sve od sebe, a muza kao se pojavi dobrodošla je.

Dati sve od sebe ne znači uvek da je dovoljno dobro. Današnje sve, je možda sutrašnje ili jučerašnje prosečno, ili ispodprosečno, ali bitno je biti na radnom mestu, odraditi posao i plasirati ga publici.

Kreativci postoje zbog publike. Lepo je kad neko stvara sam za sebe, ali pre ili kasnije ćemo poželeti da neko vidi, čuje, pročita, ono što stvaramo.

Publika očekuje profesionalca koji će se pojaviti onda kada joj je potreban, a ne nekog ko će sedeti i čekati muzu.

Ako se ne pojavimo mi sa rešenjem za njihov problem, pojaviće se neko drugi.

Svaki hirurg, svaki zubar, svaki automehaničar, svaki drugi zanatlija je profesionalac, jer će se pojaviti na radnom mestu i odradiće svoj posao onda kada se mi pojavimo sa našim problemom.

Retko kada ćemo od zubara, hirurga ili automehaničara očekivati da nisu inspirisani za posao, i retko kada ćemo im oprostiti ako nas isprate iz ordinacije ili radionice uz reči – Dođite kada budem inspirisan da vam popravim zub, žuč ili karburator.

Došli smo kod njih da nam reše problem i očekujem najbezbolnije rešenje.

Isto moramo očekivati i od kreativaca.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Mrak

Naše misli i naši postupci dobrim delom zavise od informacija koje nam pristižu, bilo iz neposredne okoline, bilo putem medija.

Ako svi gledamo isto, imamo iste misli i iste postupke, svet postane prilično dosadan teško da možemo da napredujemo, i kao pojedinac i kao grupa.

Srećom, postoji toliko različitih izvora informacija da je praktično nemoguće naći dva čoveka koja misle i postupaju isto, a kamo li da svi možemo da budemo isti.

S druge strane, postoje neke uvrežene misli kojima smo svi skloni i to se ponekad u psihologiji naziva kutija koja se nalazi oko nas.

Iako ne nosimo sve iste kutije oko sebe, neke od ivica nam se podudaraju i veoma je teško videti izvan te kutije.

Da bismo tako nešto uspeli, neophodno je da sedimo u mraku, bilo doslovno, bilo da se jednostavno isključimo od svih tuđih uticaja i da razmišljamo, da sami donosimo neke zaključke, umesto da se isključivo oslanjamo na tuđe.

Tako nešto može svako da učini, ali retko kada biramo da tako nešto radimo, jer je teško i jer nismo sigurni da li ćemo uspeti. Uvek nam je lakše da idemo stopama nekog ko je već uspeo u nečemu, stopama nekog ko je imao problem sličan našem i ko ga je uspešno rešio.

Iako je to dobra strategija za rešavanje problema, nije dobra strategija za uvođenje inovacija u vlastiti ili u tuđe živote.

Inovacija znači rešiti problem na nov, do sada, neviđen način.

Jednom kada uvedemo inovacije postoji verovatnoća da će naš primer biti upravo taj kog će drugi da prate.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Savršeni uslovi

Jedan od efikasnijih načina za odlaganje posla kog želimo ili kog bi trebalo da odradimo jeste da čekamo da se stvore savršeni uslovi za tako nešto.

Svi znamo kako je lako odložiti učenje za ispit, odlazak u teretanu, otpočinjanje dijete,…

Savršeni uslovi ne postoje. Oni su mit. Ljudi koji su uspeli nešto su uglavnom uspeli uprkos svemu, nikada nisu uspeli zato što im je sve išlo po planu ili zato što im je sve klizilo kao po puteru. Uspeli su zato što su seli i radili.

Ironično je da ćemo, bez obzira koliko mrzimo svoj posao (pod uslovom da ga mrzimo), biti spremni da odvojimo veći deo dana za njegovo obavljanje, samo zato što nam donosi novac, a kada dođe vreme da radimo nešto od čega možemo imati neke druge, nematerijalne koristi, spremni smo to da odlažemo u beskonačnost, a najveća ironija leži u tome da stvari koje odlažemo mogu direktno da utiču na naš položaj na poslu ili samu promenu posla.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Proba

Ljudi koji su na izmaku života često mogu da nam kažu da se jedino kaju zbog stvari koje nisu uradili i da se gotovo nikada ne kaju zbog stvari koje su uradili.

Stoga, kada se predomišljamo da uradimo nešto, zato što je strašno, zato što ne znamo da li ćemo uspeti, zato što potencijalno možemo da izgubimo novac ili vreme, bolje je uraditi i dobiti odgovor, nego ne uraditi i nikada ne saznati da li je to moglo da upali ili ne.

Umesto da se pitamo – Šta ako ne upali? Trebalo bi da se pitamo – A šta ako upali, a mi i ne pokušamo?

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Србски језик – великим словом

Недавно сам написао блог о траћењу времена, а једног мог читаоца је разочарао мој избор речи, па је одлучио да ми пошаље следећи мејл.

Леп избор речи, траћити је Србска реч!? Одјављујем се.

Лично, немам ништа против да се у говору, али и у писању, користе стране речи и изрази, јер језик је жива творевина, подложан је променама, и у поднебљу на ком се тај, српски, језик развијао постојало је разних утицаја и стога се читав низ страних речи и израза одомаћио у том језику, а данас је овај језик, као и било који други, подлегао глобализацији и широкој употреби енглеског језика, па се одомаћују и неки други термини, посебно они за које не постоји реч у српском језику, попут интернета, селфија, фејсбука и сличног.

С друге стране, трудим се да, кад год је то могуће, користим српске речи, посебно ако постоје, лепше и адекватније, да не кажем – примереније речи од усвојеница.

Реч траћити је пажљиво одабрана јер својом звучношћу управо дочарава поступак губљења времена и тај израз је управо у употреби када желимо да нагласимо узалудно трошење времена. Самим тим, иако сам одлучио да ме такве ствари не дотичу, не могу да кажем да ме овај гест мог читаоца, није погодио.

Пре него што сам одговорио на мејл и пре него што сам могао да тврдим да је реч траћити заправо српска реч, морао да се консултујем са Речником Матице српске, (приметимо да ниеј Речник Матице Србске) и тамо се налази дефиниција за глагол траћити, али и за сродне свршене глаголе, страћити, потраћити, протраћити.

Кад смо разјаснили да је траћити и те како српска реч, ред је да разјаснимо шта није у реду са Србским.

Неки би рекли да је чак и Вук, исти онај који је дефинсао једначење сугласника по звучности, сам писао србски, а не српски, али је то очигледно било пре реформе језика.

Једначење сугласника по звучности је логично граматичко и правописно правило, јер је много лакше изговорити српски него србски и у говору ћете увек чути овај, лакши облик.

Као што сам већ рекао, језик је жива ствар, подложан је променама, и када бисмо се вратили пар стотина година уназад, имали бисмо потешкоће да разумемо оне који су тада говорили србски, илити, а о српскословенском и црквенословенском да и не говорим.

Идући проблем код Србског, је што се сви присвојни придеви пишу малим словом, па се самим тим и српски језик пише на тај начин, али мој бивши читалац, и много њему сличних, сматра да би Србски требало да буде изузето из тог правила.

Ако волимо и поштујемо Србију, и ако волимо и поштујемо званични језик неке државе, онда поштујемо и усвојена правила тог језика, посебно ако она долазе из практичних разлога, попут једначења сугласника по звучности и не видим разлог повлачења неких архаичних норми само зарад такозваног очувања традиције.

Правила у језику се не постављају као државни закони. Државни закони се постављају да би спречили злоупотребу и да би спречили да једни другима наудимо.

Правила у језику се постављају зато што постоје одређени шаблони у говору. Колико год патриотски деловало то што пишемо Србски, то је заправо указивања непоштовања према језику и према људима који су посветили живот описмењавању и просветљењу српског народа.

Инсистирање да се пише ка каже Србски је противно природи овог језика и самим тим неисправно. Тако нешто потиче из комплекса да су Срби небески народ, а проблем је што једино Срби виде Србе као небески народ, док остатак света нити зна много овом народу нити мари много за њих, што је и за очекивати. Ако ми не верујете, погледајте глобус, и реците ми шта знате о некој држави сличне величине, да није из суседства или са европског континента.

Тако нешто поуздано могу да тврдим јер већ годинама живим у иностранству и имао сам прилике да се сретнем са људима са свих страна света и већина људи је чула за Србију као и за Џђанг, кинеску провинцију, у којој живим, и која је знатно већа од Србије.

То што су Срби мали народ, не значи да су ништавни, али ако Срби не поштују највеће умове у властитој историји, попут Вука Караџића, и ако Србије не поштују природна и логичка својства сопственог језика, нико други неће, нити би требало.

Иза одлуке да се каже и пише српски, не стоји само Вук Караџић, већ генерације учених људи, лектора, лингвиста, књижевника, који знају знатно више о језику него што ће већина нас икада знати и зато поштујмо правопис и граматику српског језика.

Писање ћирилицом није довољно.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Ne zato što je lako

Kada odlučujemo da pokrenemo novi projekat, da krenemo karijeru, da radimo bilo šta, razlog zašto bi nešto trebalo da radimo nije zato što je lako, već zato što je teško.

Kada radimo nešto što je lako, to često nema nikakvu vrednost jer svako može da uradi nešto što je lako.

Svako može da ispeče jaja, i zato kada idemo u restoran, nikada nećemo naručiti kajganu ili jaje na oko, već ćemo pojesti nešto što sami nikada nećemo umeti da spremimo jer ne želimo da utrošimo vreme i energiju neophodne da bismo naučili da skuvamo nešto kompleksnije od kajgane. Postoje ljudi koji su to uradili umesto nas i spremni smo da ih platimo da nam nešto skuvaju.

Platimo kartu da bismo videli mađioničarsku predstavu ne zato što je lako izvesti trik, nego zato što je teško. Očekujemo da vidimo nešto što do tada nismo videli. Nikada nećemo platiti kartu za mađioničara koji izvodi trikove koje šestogodišnjak može da izvede na rođendanskoj predstavi i da impresionira odrasle.

Iz istog razloga ne opravljamo sopstvene zube i ne vršimo operaciju kolena na vlastitoj nozi. Postoji neko ko je uložio mnogo vremena i truda da nauči kako se to radi i onda idemo kod njih i uvek ćemo birati najboljeg zubara i najboljeg hirurga. Niko ne želi da ide kod prosečnog ili ne baš najboljeg zubara. Dajte mi najboljeg koji će bezbolno popraviti moj zub i za kog znam da će njegova popravka dugo da traje! Ili, dajte mi najboljeg hirurga koji može da mi garantuje da neću umreti na operacionom stolu.

S druge strane, kada želimo da ostvarimo dodatni priliv novca, uvek idemo suprotnom logikom. Kako da uložim što manje rada i truda, a da zaradim što više? Kako da lako i brzo nešto napravim i da svi to žele?

Tako nešto ne postoji, a čak iako se nekom desi da im takav projekat uspe, to neće trajati dugo, jer će drugi shvatiti i počeće da ih kopiraju, a kada mnogo ljudi deli jedan isti kolač onda se niko od toga ne najede.

Klasičan primer za to je fotografija.

Kada je u svakom gradu postojalo po 3 foto aparata, fotografi su išli su od škole do škole i fotografisali odeljenja, pa su se učenici fotografisali pojedinačno, i to je dan kada su naši roditelji želeli da imamo što manje prijatelja jer je to značilo manje para za fotografiju.

Ko je tada imao fotoaparat i ko je umeo da ga koristi radio je nešto što je bilo teško, ali se vremenom promenilo. Danas to može svako da uradi. Sve što mu je potrebno je telefon, kog verovatno već poseduje, i za vrlo malo novca može da kupi štampač u boji i foto papir.

Zato danas, ako želimo da budemo fotografi, moramo da imamo opremu koja nije dostupna svima, moramo da umemo da baratamo tom opremom na nivou koji nije dostupan svima i moramo da stvaramo fotografije u koje je uloženo mnogo više truda i misli od ređanja dece po visini u tri reda i pritiskanja okidača na fotoaparatu.

Ipak trebalo bi imati na umu da nije dovoljno raditi nešto samo zato što je teško, naš rad, da bi bio isplativ, mora da doprinosi tuđim životima. Mora da rešava neki problem.

Kuvar nam pruža gurmanski užitak; mađioničar nas navodi da preispitamo našu percepciju, jer ako ne vidimo njegov trik, pitamo se šta još to ne vidimo; zubar nam uklanja neprijatan bol, hirurg može da nam produži život; fotograf učini da neke stvari nikada ne zaboravimo.

Kada stvaramo nešto, moramo da se zapitamo šta to ljudi žele i nije im lako dostupno, i šta to možemo da uradimo umesto njih, koji problem možemo da rešimo na taj način da će biti voljni da nas plate?

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Pisanje i kucanje

Nedavno sam naučio, a od koga drugog nego od čoveka čiji rad se na ovom blogu često pominje, tj. od Seth Godina, da je pisanje zapravo kucanje.

Seth kaže da je Isak Asimov napisao i objavio više od 400 stotine romana samo zato što je pisanje doživljavao kao kucanje. Asimov nije pisao samo kada je bio inspirisan ili kada je imao ideju za roman, već je pisao zato što je bilo vreme pisanju.

Doživljavao je pisanje kao i bilo koji drugi rad, pa kao što pekar odlazi u pekaru, ne zato što je inspirisan da mesi hleb, već zato što je vreme za mešenje hleba, tako je Asimov svakog jutra sedao za pisaću mašinu i kucao ne zato što je bio inspirisan ili zato što je imao ne znam kako dobru ideju za pisanje, već zato što je bilo vreme pisanju.

Pisao bi tako do ručka, jeo bi, i vratio se poslu, tj. kucanju. U određeno vreme, ustao bi od pisaće mašine znajući da je tog dana uradio veliki posao. Većina toga što je napisao tog dana ne bi bilo bog zna kako vredno, ali vremenom i mukotrpnim ispravkama, uobličio bi priču u celinu i napisao famozne reči koje se nalaze na poslednjoj stranici svakog romana i za kojima svaki romanopisac žudi – kraj.

Asimov je uživao u procesu, voleo je taj proces i kada je pisao loše i kada je pisao dobro i to je ključ da uspemo kao pisci. Ako se odlučimo za takvu karijeru, neophodno je da svakog dana sedimo i pišemo, jer to nam je posao, da kucamo.

Nekada će to kucanje ići lako, nekada teško, baš kao što i pekara nekada manje bole ruke, a nekada više.

Ali, to nije slučaj samo sa piscima, to je slučaj sa svim profesijama u kojima se javljaju takozvane kreativne blokade. Ako želimo da pravimo karijeru od bilo čega, moramo svakodnevno da odvojimo vreme za to i da zapravo sedimo i radimo ono što se od nas očekuje da radimo na tom poslu.

Prečice nema.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Traćiti vreme

znači raditi stvari koje nemaju nikakav doprinos vlastitom, ili tuđim životima.

I tu ne mislim isključivo na profesiju, tj. posao kog radimo da bismo platili račune, iako je je to veoma bitna radnja na koju potrošimo većinu svog vremena i njoj bi trebalo da posvetimo najviše pažnje, već mislim na sve radnje koje obavljamo u toku dana, počevši od nameštanja kreveta i pranja zuba, pa do skrolovanja slika na instagramu.

Znajući to, svakodnevno i svakog momenta bi se trebalo zapitkivati – Na koji način ovo doprinosu mom životu, ili životu nekog drugog?

Ako nemamo jasan odgovor na to pitanje, verovatno bi svoje vreme trebalo da trošimo pametnije, jer nije da ga imamo beskonačno.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Gmizavci

su nekima lepi pa ih drže ih kao kućne ljubimce i pokazuju ih svojim prijateljima, a drugi ih se užasavaju i svojim prijateljima govore da ih se klone.

Istu reakciju možete očekivati i povodom vašeg rada.

Bitno je pronaći i uslužiti ove prve.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Možda neće uspeti

Mnogo ljudi je sposobno da se bavi kreativnim radom. Kreativni rad podrazumeva stvoriti nešto što će rešiti nečiji problem, što će za nijansu, ili drastično, izmeniti onoga za koga je taj rad namenjen.

Međutim većina ljudi odustane od kreativnog rada jer nisu sigurni da će to što rade zapravo da upali. Bilo da pišu knjigu, slikaju, crtaju, bilo da žele da se bave muzikom, glumom, bilo da su inženjeri, programeri…

Niko ne može da nam garantuje da će to što stvaramo biti uspešno. Štaviše, jedino što neko može da nam garantuje jeste da to možda neće uspeti.

Ali, to nije razlog da ne stvaramo, jer jedini način da saznamo da li će nešto uspeti jeste da stvorimo, upakujemo i pošaljemo, pa da oni za koje je naš rad namenjen odluče da li to što smo stvorili radi ili ne radi.

Neki bi rekli da je stvaranje nečega što možda neće uspeti gubljenje vremena, ali nestvaranje nečega što bi potencijalno moglo da uspe je gubljenje prilike da nekom pomognemo i da nekome promenimo život.

Čak i ako ne uspe, znači da smo nešto naučili. Pronašli smo nešto što ne radi i samim tim znamo da sledećeg puta nećemo praviti to isto. Ako ne saznamo da nešto ne radi, uvek ćemo se pitati šta bi bilo kada bismo tako nešto ipak uradili.

Stvoriti nešto što ne radi, dakle, ne može biti gubljenje vremena, već je to jedno veliko iskustvo, jedan proces u kom učimo i u kom sazrevamo.

Pikaso nije znao koja njegova slika će postati remek delo. Morao je da ih naslika sve da bi samo nekolicina dobile taj status.

Mi, s druge strane imamo želju da sve što stvorimo uspe, da sve što stvorimo bude hit, ali tako nešto je jednostavno iluzorno.

Trebalo bi stvarati uprkos tome što možda neće uspeti, sve dok uživamo u procesu.

Ukoliko želite da saznate više na ovu temu, toplo vam preporučujem knjigu The Proces – Seth Godin. Izguglajte je, nije je teško pronaći.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.