Traćiti vreme

znači raditi stvari koje nemaju nikakav doprinos vlastitom, ili tuđim životima.

I tu ne mislim isključivo na profesiju, tj. posao kog radimo da bismo platili račune, iako je je to veoma bitna radnja na koju potrošimo većinu svog vremena i njoj bi trebalo da posvetimo najviše pažnje, već mislim na sve radnje koje obavljamo u toku dana, počevši od nameštanja kreveta i pranja zuba, pa do skrolovanja slika na instagramu.

Znajući to, svakodnevno i svakog momenta bi se trebalo zapitkivati – Na koji način ovo doprinosu mom životu, ili životu nekog drugog?

Ako nemamo jasan odgovor na to pitanje, verovatno bi svoje vreme trebalo da trošimo pametnije, jer nije da ga imamo beskonačno.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Gmizavci

su nekima lepi pa ih drže ih kao kućne ljubimce i pokazuju ih svojim prijateljima, a drugi ih se užasavaju i svojim prijateljima govore da ih se klone.

Istu reakciju možete očekivati i povodom vašeg rada.

Bitno je pronaći i uslužiti ove prve.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Možda neće uspeti

Mnogo ljudi je sposobno da se bavi kreativnim radom. Kreativni rad podrazumeva stvoriti nešto što će rešiti nečiji problem, što će za nijansu, ili drastično, izmeniti onoga za koga je taj rad namenjen.

Međutim većina ljudi odustane od kreativnog rada jer nisu sigurni da će to što rade zapravo da upali. Bilo da pišu knjigu, slikaju, crtaju, bilo da žele da se bave muzikom, glumom, bilo da su inženjeri, programeri…

Niko ne može da nam garantuje da će to što stvaramo biti uspešno. Štaviše, jedino što neko može da nam garantuje jeste da to možda neće uspeti.

Ali, to nije razlog da ne stvaramo, jer jedini način da saznamo da li će nešto uspeti jeste da stvorimo, upakujemo i pošaljemo, pa da oni za koje je naš rad namenjen odluče da li to što smo stvorili radi ili ne radi.

Neki bi rekli da je stvaranje nečega što možda neće uspeti gubljenje vremena, ali nestvaranje nečega što bi potencijalno moglo da uspe je gubljenje prilike da nekom pomognemo i da nekome promenimo život.

Čak i ako ne uspe, znači da smo nešto naučili. Pronašli smo nešto što ne radi i samim tim znamo da sledećeg puta nećemo praviti to isto. Ako ne saznamo da nešto ne radi, uvek ćemo se pitati šta bi bilo kada bismo tako nešto ipak uradili.

Stvoriti nešto što ne radi, dakle, ne može biti gubljenje vremena, već je to jedno veliko iskustvo, jedan proces u kom učimo i u kom sazrevamo.

Pikaso nije znao koja njegova slika će postati remek delo. Morao je da ih naslika sve da bi samo nekolicina dobile taj status.

Mi, s druge strane imamo želju da sve što stvorimo uspe, da sve što stvorimo bude hit, ali tako nešto je jednostavno iluzorno.

Trebalo bi stvarati uprkos tome što možda neće uspeti, sve dok uživamo u procesu.

Ukoliko želite da saznate više na ovu temu, toplo vam preporučujem knjigu The Proces – Seth Godin. Izguglajte je, nije je teško pronaći.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Pogled na svet

Šta god da nam se desi, u kojoj god situaciji da se nalazimo, postoje 3 pogleda na svet.

Postoji negativan pogled, kom smo veoma često skloni, koji nas vodi u prekomernu kritiku i cinizam. Jedan negativan pogled za sobom povlači drugi, što stvara dan pun, nama, negativnih događaja, a dan za danom vrlo lako možemo da završimo u životu u kom sami sebe vidimo kao žrtve.

Postoji pozitivan pogled na svet, gde iz svake situacije pokušavamo da izvučemo najbolje moguće, da sagledamo sve opcije i odaberemo ili najbolju ili najmanje bolnu. Takvom pogledu nismo često skloni jer zahteva analitički um i nešto truda da bismo čak i iz najcrnjih okolnosti izašli sa nečim pozivtivnim.

I postoji realan pogled na svet, koji zahteva još veće analize nego pozitivan. Da bismo nešto mogli da vidimo realno, moramo biti u stanju da ga izmerimo, a ne možemo uvek i sve da merimo sa velikom preciznošću.

I četvrti pogled bio bi mešavina tri prethodna.

Neophodno je da budemo svesni negativnog da ne bismo upadali u zamke, izmerimo što se da izmeriti, i trebalo bi da se trudimo da iz svega izvučemo nešto pozitivno kako bismo olakšali život i sebi i onima oko nas.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Posao od kuće

Nemoguća misija.

Ako vaš posao zahteva duboku koncentraciju i u vašem domu nemate prostoriju u koju možete da se zaključate i koju možete zvučno da izolujete, i ako imate dete/decu, partnera/partnere, kućnog ljubimca/ljubimce, zaboravite da ćete ikada uraditi bilo šta korisno.

Od septembra ove godine, zvanično sam prešao na part-time posao i radim isključivo vikendom, što je na korak od moje finansijske nezavisnosti gde očekujem da radim isključivo za sebe.

U početku sam mislio: “Super, konačno ću imati dovoljno vremena da uradim sve što sam ikada hteo. Unaprediću izgled našeg sajta, mnogo brže ću montirati video snimke, završiću knjigu recepata, možda dve, moći ću možda da pišem i prozu, moći ću da idem u teretanu kad se meni ćefne…”

Kad ono… hoćeš vraga.

Kad si kod kuće i nemaš svoju kancelariju, uvek si na korak od “Jel može samo časom da… odeš u prodavnicu… opereš sudove… okupaš dete… ” Šta god da se kod kuće inače radi, osim posla.

Kada ostanem sam sa detetom u kući, čak iako joj pustim crtani film, kako bih sebi prigrabio 2 sata za posao, svaka dva minuta ustajem sa stolice da kuvam čaj, pravim limunadu, pečem jaja, brišem guzu, skupljam prosuti čaj i prosutu limunadu, dohvatim nešto što je palo iza kreveta… i sve drugo što je posao odraslih ljudi sa dugačkim rukama.

Takav posao je pišanje uz vetar, i niti kvalitetno radim, niti kvalitetno provodim vreme sa svojim detetom, niti to dete radi nešto kvalitetno, osim što pravi štetu s vremena na vreme i otvara stvari da proveri šta ima unutra.

Verujem da većina vas čiji su se poslovi ove godine preselili iz kancelarije u kući znate o čemu govorim.

Posao bi trebalo da se obavlja u kancelariji TAČKA

Kancelarija je mesto na kom se radi, na kom vas niko ne ometa, i na kom možete da se udubite u sve što radite.

Bar bi trebalo da bude tako. Ako nije, zapitajte se gde to radite i šta radite.

Jedini posao kog sam mogao nesmetano da obavljam kod kuće jeste montiranje video snimaka, jer čim moji ukućani na jednom monitoru vide kako slažem nešto što izgleda kao tetris u boji, a na drugom dobro poznate scene naše kuhinje u kojoj snimamo recepte i većinu drugih snimaka našeg jutjub kanala, jasno im je da montiram i onda me ne diraju, jer je montiranje težak posao koji zahteva mnogo koncentracije, osim kada čekaš da se nešto renderuje.

Ako, pak, uzmem da istražujem nešto na jutjubu ili da čitam nešto što bih hteo da pretočim u dobru priču za našu publiku, jok! Tada im deluje kao da ja nešto gledam na jutjubu ili čituckam nešto pa bi malko da me prekinu, jer, zašto ne bi?

Ako se zatvorim u spavaću sobu imam osećaj kao sam u samici ili da sam tu po kazni i onda mi žao što sam pobegao od njih. Znate, ono, nekako se loše osećaš.

Iznajmiti kancelariju u Rianu?! Nema šanse! Problem mi je da iznajmim stan jer ne znam dokle ću ostati ovde, trebali da duplo da rizikujem i duplo da plaćam.

Zašto inače postoji Starbaks (ili bilo koji drugi skupi kafić) ? Nije sigurno da bih uživao u precenjenoj kafi. Jok! Starbaks služi da ljudi tu mogu da sednu, naruče kafu, i da na miru rade. Osim ako neki radoznali klinci ne dođu i stanu vam iza leđa ne bi li videli šta to stranac radi u Kini. Njih bar lako oteram svojim krnjim kineskim jezikom.

Zato mislim da ću nakon 2 meseca bezuspešnog posla od kuće da počnem da radim u Starbaksu. Ne mislim da prodajem kafu, već da sedim i da pišem u Starbaksu. Već sam bio pisao o tome zašto volim tu da dođem da pišem, ali tada sam mislio da ću u Starbaksu napisati roman. Nisam. Nisam ga nigde napisao, možda nikada i neću, ali sada i ne marim toliko za to. Koga lažem?!

P.S

Kafa bez kofeina je obično sranje, ali makar znam da mi neće smetati da zaspem.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Dva pravila za korišćenje telefona.

U doba informacija, gde su nam iste uvek pri ruci, gde nam uvek mogu pružiti zabavu, utehu, znanje, spas… šta god, koliko često imamo prilike da budemo sami sa sobom?

Jedan komičar čijeg imena sada ne mogu da se setim je rekao: “Postoje dva tipa ljudi, oni koji nakon što se probude, pre nego što odu da pišaju, provere notifikacije na svom telefonu, i oni koji to rade dok pišaju.”

Koliko god to delovalo suludo, smešno je zato što je istinito. Zavisni smo od naših telefona i na njima provedemo više vremena nego što bi trebalo i nego što bismo hteli. Svaku slobodnu priliku koji imamo u toku dana, dok čekamo zeleno svetlo, dok stojimo negde u redu, dok smo na wc šolji, dok kuvamo, dok se tuširamo, dok… radimo šta god.. ili slušamo ili gledamo ili čitamo nešto sa ekrana naših telefona ili pišemo/govorimo u telefon.

Dobro, ne znam za vas, ali u mom slučaju je tako.

I dok tako gledam u njega, i iznova proveravam sve svoje aplikacije, stalno se nadam da će se nešto novo, zanimljivo dogoditi, nešto što sam oduvek čekao, nešto što će mi promeniti dan i ako to baš i uvek imam osećaj da ću žestoko zažaliti ako to budem propustio.

Telefon je fantastičan uređaj. Toliko može da nam olakša život. Ja sam četiri godine u Kini, ne govorim jezik, ali se nikada nisam izgubio, uvek mogu da se oslonim na telefon da će prevesti ono što želim da kažem nekome ko me ne razume i koga ja ne razumem, uvek mogu da platim telefonom, da poručim taksi, da pročitam mejl, da odgovorim na njega, milion nekih stvari koje papir i olovka ne mogu da učine.

Ali, imam osećaj da provodim mnogo više vremena piljeći u ekran tog telefona nego što bih hteo. Samo danas sam proveo 4 sata gledajući u ekran telefona. 1 sata na jutjubu, 30 minuta na instagramu, 30 minuta na aplikaciju za teretanu…

Nekada se desi da provedem i više i kada pomislim da sam to vreme mogao da utrošim na nešto znatno korisnije, pitam se šta bi bilo kada bih svakog dana proveo 4 sata stičući novu veštinu? Koliko bih bio dobar u nečemu da sam na tome radio 4 sata?

Suludo je razmišljajući o tako nečemu. Nije isto potrošiti 4 sata na zabavu i 4 sata na neki rad koji zahteva duboku koncentraciju. Ovo drugo je mnogo teže, ali mislim da se može utrenirati.

Hajde da ne provodim 4 sata stičući novu veštinu. Neka to bude 1 sat. I dalje mislim da bih za 3 godine dogurao daleko u toj veštini, koja god da je.

Drugo što nam telefon oduzima, što je možda i ključno jeste prilika da budemo sami sa sobom. Nije da baš nikad nemam priliku da budem sam sa sobom. Ovaj blog je donekle moj način da budem sa sa sobom i sa svojim mislima. Volim da ih zapišem ovde, da ih sredim, da ih nekako složim u mozaik. Možda im se više nikada neću vraćati, ali kada dođe povoljan i potreban trenutak da ih dozovem, uvek mi je lako da se osvrnem i da kažem – a, o tome sam već pisao… tamo i tamo.

Ne znam za vas, ali ja mnogo bolje pamtim stvari koje zapišem. Vrlo dobro pamtim i stvari koje čujem, posebno ako me interesuju. Tako sam završio sve svoje škole. Slušajući predavanja. Voleo bih da sam više zapisivao. Bilo bi mi lakše.

Ali, suludo je gledati unazad i žaliti za onim što nismo uradili. Bolje je osvrnuti se na budućnost ili još bolje na sadašnjost i gledati šta mogu da uradim sada, kako bih u budućnosti izbegao da se kajem zbog svojih sadašnjih postupaka.

Mislim da niko nikada neće biti ponosan na vreme koje je protraćio na telefonu. Drugo je ako na telefonu radimo nešto korisno, ali budimo realni – većinu tog vremena na telefonu protraćimo.

Biti sam sa sobom znači razmišljati, sumirati utiske, donositi zaključke, raščlanjivati celine na manje delove i opet ih sastavljati, ali kad god se nečeg setimo, uvek imamo izgovor da odgovor pronađemo na internetu, da čujemo šta drugi kažu o tome ili šta drugi misle o onome što smo rekli, ako smo se odlučili da to podelimo kao što ja to činim ovim blogom i našim jutjub kanalom.

Sve je tako blizu, udaljeno svega jedan dodir, jedan pogled, i sve je zabavnije i prijatnije od teškog mozganja ili od tišine.

Danas sam u teretani zapazio jednu gospođu, rekao bih, koja je sve vreme vežbajući gledala neku sapunicu na svom telefonu. Koju god vežbu da je radila namestila je svoj telefon tako da može da vidi ekran.

Do koje mere odlazi naša zavisnost kada čak i na jednom takvom mestu, gde smo došli da se posvetimo svom telu, da bolje upoznamo svoje telo, da ga umorimo, ojačamo, zategnemo, ne možemo bez gledanja u ekran.

Kakvo je to vežbanje dok gledamo seriju? Da li smo koncentrisani na vežbanje ili na seriju ili ni na jedno ni na drugo? Poput ljudi koji hodaju u snu mi hodamo ulicom piljeći u telefone. Još gore je kada vozimo automobil i to radimo.

Čak i kada nećemo da gledamo u naš telefon on je tu da nas podseti da bi možda trebalo da ga proverimo. Čujemo zvonce, vidimo broj u crvenom krugu i otvaramo aplikaciju i tonemo duboku u zečju rupu, poput Alise i jednako nam je teško da izađemo iz tog magičnog sveta baš kao što je i njoj bilo.

Kada stavim telefon na “avionski režim” stalno strepim da možda neko pokušava da me dobije, a ne može. Pa šta i ako ne može!? Ja sam, eto, baš sada, odličio da budem nedostupan za ceo svet!

Da, da šta ako se dogodilo nešto hitno!?

A šta ako nije? Ako je nešto hitno, i ako to stvarno mora da dođe do nas, doći će na ma koji način, pre ili kasnije. Čak i ako je hitno, ne moramo odmah da reagujemo. Ili, ostavimo mogućnosti onima kojima želimo da budemo dostupni u hitnim slučajevima da nas uvek pozovu. Dajmo tu mogućnost članovima porodice i najbližim prijateljima. Svi drugi mogu da čekaju.

Problem je što nam i članovi porodice šalju stvari koje nisu hitne, ali nam oduzimaju pažnju, poput nekog zanimljivog video snimka ili fotografije. Ne samo da nam oduzimaju pažnju i vreme, već žestoko ometaju naš rad, pod uslovom da radimo nešto.

Ne kažem da ne bi nikada trebalo da pogledamo video ili sliku koje nam drugi šalju, ali bi za to trebalo odrediti mesto i vreme.

I za kraj ovog izliva mojih nesređenih misli, da ne bude samo da kritikujem, a ništa ne menjam ono što planiram da uradim u budućnosti je sledeće.

  • Prvih sat vremena u toku dana i poslednjih sat vremena neću da gledam u telefon.
  • Kada budem radio i kada budem provodio vreme sa drugim ljudima, telefon ide na “avionski režim”.

Ova dva pravila su sasvim dovoljna da drastično smanje vreme koje provodim gledajući u ekran i da drastično povećaju kvalitet vremena koje provodim sam sa sobom i sa drugim ljudima, ali da i drastično poboljšaju vreme koje provodim na telefonu.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Prijatelj kom želimo najbolje

Kada patimo od nedostatka samopouzdanja imamo želju da se dokazujemo i hranimo se pohvalama drugih ljudi.

Bez obzira koliko smo dobri (ili loši) u nečemu nikada nećemo imati realnu sliku o onome što radimo jer ćemo uvek misliti da nije dovoljno dobro i uvek će postojati rupa u nama koju bi trebalo da popuni potvrda drugih da smo zaista učinili nešto valjano, tj. da ne živimo u zabludi.

Čak i kada nam neko kaže da je dobro, gledaćemo na to sa dozom sumnje. “Šta on/ona zna”, mislićemo i rupa neće biti popunjena.

S druge strane, ako neko nam neko koga smatramo nebitnim uputi kritiku nećemo reagovati kao u prethodnom slučaju već ćemo pomisliti: “Eto! Znao sam. Potpuno sam bezvredan!”

Mi zapravo tragamo za potvrdom naših vrednosti od onih čije mišljenje cenimo. Uradićemo nešto, steći ćemo novu veštinu, i požurićemo da to pokažemo onima od kojih očekujemo pohvalu. Ako tako nešto izostane, razočaraćemo se i obeshrabriti da nastavimo sa onim što činimo.

Trebalo bi da znamo da mesto na kom tragamo za pohvalama je često i mesto koje je upravo izvor našeg nedostatka samopouzdanja i umesto da očekujemo njihove pohvale pravo mesto u na kom bi trebalo da tragamo za pohvalama i za vrednovanjem onoga što činimo smo upravo mi sami.

Kada nemamo samopouzdanja skloni smo da osuđujemo sebe za svaki postupak, da se osećamo bezvredno i to samo vodi ka još manjem samopouzdanju, povlačenju u neku vlastitu ljušturu, neki sigurnosni balon u kom nam niko ne može nauditi.

Iz tog zaštitnog balona kog stvorimo oko sebe skloni smo kritikovanju drugih jer nam taj balon predstavlja neko cinično sočivo koje krivi naš pogled na svet.

Kad god smo cinični ili kada ugledamo cinika trebalo bi znati da smo duboko povređeni i ranjivi, da cinizam dolazi sa mračnog mesta na kom nije ni malo prijatno i da je jedina funkcija cinizma da drugo povuče upravo na to isto, bedno, tamno mesto ogorčenosti i nezadovoljstva.

Cinizam nas čini da se svađamo sa televizorom ili drugim ekranom, da svemu nađemo zamerku, da brojimo tuđe pare i poredimo ih sa našima, da mislimo da svi drugi imaju nešto što i mi zaslužujemo, pravimo žrtvu od sebe iako je objektivno gledano tako nešto daleko od istine.

Da bismo izašli sa tog mračnog mesta moramo prestati da budemo samokritični i moramo postati ponosni na sve što smo učinili, pazeći da ne upadnemo u drugu krajnost koja će nas navesti da mislimo da smo najbolji na svetu, jer verovatno nismo.

Da bismo stekli realnu sliku o sebi i da bismo bili pravični prema sebi trebalo bi sa sobom postupati kao sa prijateljem kom želimo najbolje.

Ako naš prijatelj uči da svira klavir, i ako nam odsvira nešto što je naučio, ako nismo cinični, bez obzira koliko to zvučalo početnički, bićemo ponosni i ohrabrićemo ga da nastavi, zar ne?

Zašto tako ne bismo postupali i sa nama samima? Kada nemamo samopouzdanja, kada učimo da sviramo klavir, umesto da se šibamo bičem po leđima svaki put kada ne odsviramo kako bi trebalo, zašto ne bismo bili radosni zbog činjenice da smo uložili trud u učenje nečeg novog i teškog i zašto sebi ne bismo da li vetar u leđa umesto što bušimo rupe na našem čamcu?

Prestanimo da tražimo odobravanje drugih i vrednujmo ono što radimo kao što bismo vrednovali rad prijatelja kom želimo najbolje.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Zabava na klik

Nikada u životu nam zabava nije bila bliža. Šta god da radimo, gde god da se nalazimo, imamo prilike da izvučemo magičnu kutiju iz našeg džepa i da se zabavimo.

Svaki vid zabave je udaljen jedan klik od nas i nikada nam nije bilo lakše da zabušavamo i da više vremena provodimo zabavljajući se nego radeći nešto korisno.

Ako istinski želimo da budemo uspešni u nečemu moramo uložiti rad, i znatno smanjiti zabavu, pa nam magične kutije često moraju biti podešene tako da nas ne ometaju i tako da nam je zabava malo dalja od jednog klika.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Posledica naših prethodnih odluka

Mi nismo ništa drugo nego posledica naših prethodih odluka.

Te odluke su mogle biti dobre, loše, lake, teške, ali smo svakog momenta u našem životu najčešće imali priliku da odaberemo put kojim ćemo ići.

Svaki put kada smo za večeru odabrali čips, picu, špagete,… one su ostavile posledice na naše metaboličko zdravlje i sada imamo nekoliko kilograma viška.

Svaki put kada smo odabrali da listamo fejsbuk ili bilo koju drugu društvenu mrežu, rekli smo ne svemu drugom.

Svaki put kada smo odabrali da čitamo knjigu, da učimo nešto novo, svesno smo uticali na znanje našeg budućeg sebe.

Bilo da smo u životu doneli više dobrih ili loših odluka one su odgovorne za naše trenutno stanje.

Istina je da ne možemo da promenimo prethodne odluke, da ne možemo da vratimo vreme unazad i da ga drukčije provedemo, radeći nešto što će biti od veće koristi nekom budućem nama, ali ono što možemo jeste da svaku sledeću odluku donesemo promišljeno i da dobro sagledamo kakvu će to posledicu ostaviti na našu budućnost, da li dobijamo nešto iz toga, ili to biramo da radimo samo zato što idemo linijom manjeg otpora.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Sindrom prevaranta

Kada svoj rad izlažemo očima javnosti, često ćemo upadati u zamku sindroma prevaranta. To znači da ćemo uvek misliti da naš rad nije dovoljno dobar, da je ne služi ničemu, da jednostavno pokušavamo da izmanipulišemo nekoga i da ćemo stvoriti više štete nego koristi.

Sindrom prevaranta se posebno javlja kada pokušavamo da naplatimo svoj rad. Na oba sajta koja vodim, ovom kog sad čitate, ali i na zagolaj.com, nudim nešto besplatno. U slučaju ovog sajta je roman, a u slučaju Zagolaja je plan ishrane, dnevnik ishrane, tablice, knjiga recepata.

Zagolaj ne vodim sam već sa svojom suprugom, Sanjom, i kako se bliži momenat da objavimo drugu knjigu recepata koju nećemo nuditi besplatno, tako u meni raste strah da smo prevaranti. Veoma je teško odrediti cenu takvom proizvodu jer stalno vagamo da li je potencijalni kupci dobijaju jednaku vrednost za novac koji će eventualno potrošiti.

Tako nešto je posebno teško učiniti kada smo odrasli u kulturi gde se na novac gleda sa gađenjem i na svaki vid naplate proizvoda ili usluge se gleda kao pokušaj “zavrtanja” i “uvaljivanja” nečega i gde se svako uspešan u svetu biznisa, najčešće neopravdano, gleda kao “tajkun”, prevarant, neko ko je nešto uradio preko veze…

Zajedno sa sindromom prevaranta počinje da se javlja i Otpor i to u svojoj najfinijoj formi i on je tu zapravo najveći prevarant. Otpor koji me navodi da sumnjam u sebe i u svoje odluke ne samo da me blokira u stvaranju i objavljivanju novog sadržaja, u objektivnom sagledavanju situacije, već mi suptilno nameće nove ideje na uštrb postojeće.

To je onaj glas koji mi govori da možda nije pametno raditi to što radim, da bi možda trebalo promeniti tržište, promeniti biznis model, promeniti proizvod, jer ovo tržište, ovaj proizvod, i ovo podneblje ne obećavaju.

I sve to bez ikakvog testiranja, bez ikakvog objektivnog analiziranja podataka, koji ni ne postoje, prosto jer ništa još nije plasirano.

Otpor, u svojoj najfinijoj formi, mi daje nove ideje kojih mi je vrlo teško da se otarasim i sve mi izgleda bolje osim onoga što sam već bio odlučio da ću uraditi. Na sve moguće načine pokušava da me sputava da ne realizujem ideju koju smo imali još pre više od godinu dana, nego mi sugeriše da krenem sa novom idejom.

I, u ovom momentu postoje dve opcije. Poslušati Otpor, krenuti sa novom idejom i opet se suočiti sa otporom kada dođe vreme da se ta ideja monetizuje ili pregaziti Otpor i otići sa postojećom idejom do kraja i tek kada i ako se ispostavi da je ideja stvarno bila loša, krenuti sa novom.

Da bi se krenulo sa novom idejom, prethodna ne mora da bude neuspešna, nekada je moguće voditi više ideja istovremeno ili prelaziti sa jedne na drugu bez obzira što je prethodna bila uspešna, ali da bismo znali da li je ideja uspešna ili ne, neophodno je zapravo sprovesti tu ideju do kraja.

Dakle, ako vam se ikada bude desilo da sumnjate u ono što radite, znajte da niste sami, znajte da se to dešava i najuspešnijim ljudima (gde tu ne ubrajam sebe ni u kom slučaju), i da je jedina razlika između uspešnih i neuspešnih što uspešni nađu načina da prevaziđu sumnju u vlastite sposobnosti, da naprave taj korak uprkos Otporu, dok neuspešni uvek ostanu na ideji koji nikada ne realizuju jer im deluje suviše strašno.

Svako može da ima ideje, ali vrlo malo ljudi se usudi da ih realizuje i da ide s njima do kraja. Ljudi rađe biraju komfor rada za tuđe ideje, što nije nužno loše, ali vam ne pruža ni blizu onoliko zadovoljstva kao rad na vlastitim projektima i ostvarivanje vlastitih ciljeva.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.