Pisanje romana – Dan 109.

Definitivno sam krenuo na drugi draft, iako nisam došao do kraja. Jednostavno je postalo jasno da priča više ne funkcioniše i da bi je popravio moram da krenem ispočetka, ne mogu tek tako da izbacim poglavlje, dva, tri, mora čitav rukopis da se prepravi da bih mogao priču da doteram do kraja. 

Takav pristup nije uopšte stran u pisanju romana, svi romani ikada objavljeni su prošli mnoštvo prepravki i često je pisac morao da kreće iznova i iznova.

Rat i mir je prepravljam od početka do kraja nekih pedesetak puta. Ako je knjiga tog obima mogla biti prepravljena 50 puta, kada nije bilo sijalica, a kompjutere i da ne pominjem, zašto ne bih ja mogao prepraviti svoj roman?

Kada prepravljaš roman, zaboraviš na brojanje reči, jer generalno ne guraš priču unapred, već dodaješ detalje, menjaš likove, i brišeš suvišno.

Na kraju dana možeš da završiš sa manje reči nego što si u početku imao, ali to ne znači da nisi uradio dobar posao. Dobra knjiga je dobra zbog onoga što je iz nje izbačeno, ne zbog onoga što je u njoj ostalo.

Čak iako nisam završio prvi draft, ostvario sam cilj pisanja prvog drafta; on je da saznaš o čemu je knjiga; šta motiviše likove; šta im je toliko bitno da bi čitav svoj život stavili na kocku?

Sve to sam saznao u prvom draftu i sad je jedan od zadataka ukloniti sve što ne podudara sa mojom saznanjima; kada kažem sve, mislim na sve likove i događaje koji ne guraju priču napred i doprinose razvoju protagoniste ili ostvarivanju njegovog cilja.

Kada kreneš da pišeš prvi draft trebalo bi sve to da imaš na umu, i ciljeve i motive, ali dok pišeš otkrivaš nove, snažnije, jer u toku pisanja ulaziš u znatno više detalja i ako si pre prvog drafta postavio pogrešne ciljeve i motive, u toku pisanja isplivaće oni novi, pravi.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Pisanje romana – Dan 108.

Ubeđen sam da sam pogrešio kada sam dva ključna lika spojio u jednog.

Na taj način sam potpuno izmenio kraj romana,  jer da bi kraj mogao biti učinkovit, taj lik je morao biti onakav kakav je prvobitno zamišljen.

Sve što sam do sada radio jeste da sam težio ka kraju koji je isprva bio planiran, ali taj kraj, sa novim likom, jednostavno ne funkcioniše tako.

Ubuduće pazi koje likove menjaš. Ako oni imaju značajnu ulogu u priči, kao što je ovaj lik, čija je uloga romantični odnos, pre nego što ga značajno promeniš, dobro proceni da li će uticati na plan, i kako će uticati na njega. Ako će uticati na kraj, onda na vreme promeni kraj.

Sada sam došao u situaciju, što bi se na engleskom reklo, “I wrote myself into a corner,” ili zašao sam u ćor sokak, kako se kaže tamo odakle ja dolazim.

No, sve je to proces učenja i proces pisanja. 

IIdemo ispočetka, kada smo došli do 67,000 reči.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Pisanje roman – Dan 107.

Izgleda da još uvek nisam pronašao pogrešno skretanje. Svaki put kada sednem da pišem u stomaku mi se javi osećaj da nešto nije u redu sa pričom. Postoji razlika između osećaja u stomaku i glasa u glavi.

Glas u glavi je Rezistencija, onaj nerpijatelj koji za cilj ima da mi nikada ne završimo ono što smo naumili da radimo i koji se hrani našim ali i tuđim kritikama na naš račun, koji voli da nas obeshrabruje, ali voli i da nas drugi obeshrabruju.

Osećaj u stomaku je instinkt koji se može protumačiti da i kao talenat, u ovom slučaju za pisanje iliti pripovedanje. Ako ti on govori da nešto smrdi, onda je nešto zaista trulo i trebalo bi da pronađeš šta je tačno trulo. 

Odavde zaista imam dva izlaza.

Jedan je da završim prvi draft, kakav god da je, i onda da u drugom draftu tražim pogrešno skretanje.

Drugi je da krenem drugi draft odmah, a da prvi draft trećeg čina, ili ti kraj, napišem nakon što ispravim sve što sam do sada zapisao.

Jedan od principa kojim se vodim jeste – završi prvi draft pa onda prepravljaj.

S druge strane, ako te nešto sprečava da završiš taj prvi draft rizikuješ da nikada i ne dođeš do drugog.

Glupo je držati se principa ako te ne guraju napred. Onaj grč u stomaku kog imam svaki put kada sednem da pišem u poslednjih nekoliko dana mi govori da nešto nije u redu. Govori mi da će svako pisanje kraja ove priče biti uzaludan, jer nešto očigledno nije u redu sa pričom.

Trenutno sumnjam da je greška nastala davno, kada sam spojio dva lika u jednog i žestoko odstupio od prvobitnog plana. Kraj ka kom idem je napisan po prvobitnom planu, sa dva različita lika i ne može ići kada su ta dva lika spojena u jednog. Prosto nema smisla.

Kraj kog vidim sa tim novim, spojenim likom nije ni blizu interesantan kao onaj prvi. Kraj kog sam isplanirao je dobar. Ono što ne valja je sredina.

I zato, ne preostaje mi ništa drugo nego da krenem sve ispočetka i da ispravim pogrešno skretanje.

Čak razmišljam i da promenim tačku gledišta (POV – point of view), nisam siguran da se ovaj termin koristi na srpskom, ali čitav roman sam pisao u prvom licu, a sada razmišljam da ga prebacim u treće, čisto, eksperimenta radi.

Mada, kada bolje razmislim, više mi se sviđa prvo lice.

Ono što takođe znam jeste da rezistencija postaje sve jača kako se više bližim kraju. Šta ako sam pogrešno protumačio signale? Šta ako nisam zapravo skrenuo pogrešno već nisam prepoznao skrivenu Rezistenciju.

Možda bi trebalo opet da pročitam The War of Art.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Pisanje romana – Dan 106.

Napisao sam još 500 reči. Trebalo mi je mnogo više vremena nego inače. Mislim da nemam kraj i da se tu kriju sve blokade koje imam u poslednje vreme.

Zapravo imam kraj, ali se moj kraj ne po podudara sa krajem ka kom likovi žele da idu. Uvek bi trebalo pustiti likove da idu tamo gde im se ide, iako sam ja neko ko ima apsolutnu moć da upravlja njihovim odlukama.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Pisanje romana – Dan 105.

Vratio sam se na 500 reči u toku dana. U junu je trebalo da napišem 30,000, da sam pisao svaki dan, a umesto toga, napisao sam 13,400 reči, samo zato što mi je poslednjih nekoliko dana bilo mučno i da počnem znajući da ću morati da pišem 1000 reči.

Nije to bio jedini razlog zašto poslednjih nekoliko dana nisam pisao. Zapeo sam. Napisao sam nešto što ne pripada romanu i morao sam to da obrišem da bih mogao da nastavim. Shvatio sam to danas. To sam naučio od Nil Gejmana. Kada zapneš, vrati se nazad i pokušaj da ustanoviš gde si pogrešno skrenuo. 

U toku jednog meseca, mnogo je bolje pisati 30 dana po 500 reči, nego 15 dana po 1000 reči, jer ćeš onih 15 dana u kojima nisi pisao da se osećaš mizerno i da prebacuješ sebi kako si lenj i nesposoban i da sumnjaš u ispravnost tvoje odluke da se uopšte baviš ovim pozivom.

Postavi sebi granicu tako da bez obzira na sve možeš da nađeš vremena i snage da izvršiš zadatak svakog dana.

Drugo, mislim da je uzrok pogrešnog skretanja bila upravo činjenica da sam pisao preko svoje granice umora. Kada prekoračiš tu granicu, više si sklon da praviš greške.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Pisanje romana – Dan 104.

Danas mi se čini da sam pomalo povratio kontrolu nad pisanjem. 

Vrlo sam blizu ulaska u poslednju četvrtinu romana, takozvani treći čin i kako se tome bližim paralelno sa rastom napetosti u romanu raste i moja anksioznost. Ponekad ne znam da li je to dobro ili loše. Ne znam da li me je strah od toga što ću završiti roman, ili se plašim da će biti loš. Verovatno od oba.

Kako god okreneš, prvi draft mora biti loš, a za sve drugo postoje prepravke, ali možda najveći strah kog imam je da će sve ovo biti jedno veliko gubljenje vremena. Svi ovi sati, dani, meseci, utrošeni na pisanje nečega što vrlo verovatno gotovo niko neće čitati niti će iko želeti da objavi.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Pisanje romana – Dan 103.

Od danas zvanično nemam kontrolu nad svojim romanom, već je ona taj koji ima kontrolu nad samim sobom. Ulazim u poslednju trećinu i shvatam da kraj uopšte neće biti onako kako sam zamislio. 

Žao mi je. Mogao je to biti veoma dobar kraj i sve što sam do sada gradio vodilo je upravo ka tom kraju, ali je moj glavni lik danas uvideo rupu u mom sinopsisu i vešto se provukao kroz nju i krenuo i sada stremi ka novom kraju, ka kraju koji čak i meni nije poznat, ali se i te kako radujem da ga upoznam, a ujedno me je i strah.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Dan 101. i 102.

Juče sam napisao 516 reči, a danas 887. 

Bolje je od 0 reči, ali mi je teško da se pomirim sa činjenicom da sam došao do momenta kada više ne mogu da zapišem nijednu reč.

Imam osećaj da sam se opet zakucao u neku bezizlaznu situaciju, ali ovoga puta mnogo goru nego prethodnu. Imam osećaj da nemam kraj, tj. da je kraj kog imam nerealan.

Drugog kraja nemam, jer sam sve vreme gradio ka ovom kraju, i ako bih da menjam kraj moraću da se vraćam daleko na početak romana i menjam mnogo toga.

S druge strane, možda je samo Otpor koji mi šapuće da moj kraj ne valja.

Da bih odgovorio na to pitanje, moraće da prođe još nekoliko dana pisanja u agoniji i mimo volje.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Pisanje romana – Dan 100.

Danas sam uradio nešto što nemam praksu često da radim. Vratio sam se gotovo na početak romana i tamo ubacio jedno poglavlje, još jedno uskršnje jaje. Da, juče sam dodao jedan bit, i to ponekad uradim, posebno ako primetim nedoslednost, onda čak umem i da izbacim bit ili čitavu scenu, ali da dodam scenu, ili poglavlje, to nemam praksu.

Ipak, uradio sam to danas, iako je me je bio strah da to radim, a strah me je jer nisam bio siguran da li ću uspeti da se vratim u mentalni sklop lika na samom početku romana; likovi, ako su dobro napisani, prolaze kroz promenu, i kad se bližiš kraju romana, taj lik je prošao kroz neke nedaće koje su ga izmenile i oblikovale, i ako tu sliku držiš u glavi, lako je nastaviti od tačke u kojoj si stao, ali vratiti se na početak i pokušati da se setiš inicijalne tačke je teško; otud strah.

Ipak, uspeo sam i deluje mi da je bilo dobro. Daleko od toga da nema prostora za popravku, toga uvek ima, ali srž sam uspeo da uhvatim i da ostavim jedno krajnje vredno i lepo uskršnje jaje.

Još juče sam znao da tu scenu moram napisati, ostavio sam naslov poglavlja, jer zaslužuje čitavo poglavlje i danas sam imao dilemu da li da rizikujem da napišem tu scenu danas i da ne uspem da se vratim u lika s početka knjige, ili da ostavim za drugi draft pa da kada budem pogledao naslov praznog poglavlja ne budem siguran ni zašto sam uopšte želeo da napišem takvo jedno poglavlje.

Morao sam napisati to poglavlje dok sam ga još uvek imao na umu, bez obzira što nije na njega bio red, već mi se ranije dešavalo da ostavim nešto za kasnije i da kasnije ne znam zašto sam ostavio tu belešku i jednostavno je ignorišem.

Ovo poglavlje nike zaslužilo da bude ignorisano.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Pisanje romana – Dan 99.

Prvi draft ovog momenta ima preko 62000 reči. Moj prethodni roman je imao 72000 reči, ako se sada dobro sećam, ali preko 76000 sigurno nije imao i obzirom da trenutno uopšte nemam osećaj da sam blizu kraja, a i po samom nacrtu, jedva da sam prešao polovinu, očigledno je da će ovaj roman biti znatno masivniji, osim ako ne dođe do nekog žestokog sečenja u narednim draftovima, u šta sumnjam jer kada god razmišljam o budućim draftovima sve što mi pada na pamet je dodavanje.

Tako sam i danas, iako je u toku prvi draft, morao da se vratim na početak i da dodam jedan bit u prvu scenu romana, koja će služiti kao takozvano uskršnje jaje koje čak i ne želim da pronađete već da shvatite da ga imate u rukama onda kada ga budete saznali šta ono krije.

Opustio sam se pomalo danas povodom pisanja. Shvatio sam da sam prethodnih nekoliko dana bio isuviše krut. Razmišljao sam previše o tome šta bi neko drugi mogao da misli o romanu, a to je definitivno pogrešan pristup, prvo jer nikada ne možeš ni da naslutiš šta će drugi da misle o romanu, a drugo čak i da možeš, ničije mišljenje ne bi trebalo da oblikuje moj rad.

To kruto mišljenje posledica je takozvane Rezistencije, onog glasa u glavi kog je divno definisao Stiven Presfild u svojoj knjizi The War of Art, i o kojoj je već bilo reči na ovom blogu.

Rezistencija je sila koja na sve načine pokušava da me sputa u stvaranju, govoreći mi razne gluposti, rušeći moje samopouzdanje, omalovažavajući moj talenat i moj rad, pre svega.

Jedan od načina da prevaziđeš Rezistenciju jeste da obijaš da znaš šta drugi misle o tvom radu, a čak i kad budeš saznao nečije mišljenje, jer kad-tad ćeš saznati, moraš naučiti sebe da te ne dotiče, bilo da je u pitanju loše ili dobro mišljenje, jer biće i jednih i drugih.

Od svih mišljenja povodom tvog romana najmanje bi trebalo da te zanima vlastito mišljenje, jer ono je po pravilu pod velikim uticajem Rezistencije i samim tim je korumpirano.

Rezistenciju je dakle najlakše ućutkati kad je prepoznaš i kad joj staviš do znanja da te ne zanima šta ona misli. Kada to bude uvidela, ostavićete na miru i moći češ da se pradaš pisanju na način na koji se mala deca predaju igrama imitacije, kada uzmu lutke i rekreiraju scene i dijaloge koje su doživeli ili kojima su svedočili.

Pisanje fikcije nije ništa drugo do dečja igra, samo znatno kompleksnija, ali u osnovi ista. Pisanjem fikcije, pisac, u ovom slučaju ja, iznova stvaram događaje koji su na moju ličnost i na moju podsvest ostavili značajan trag i tom rekreacijom pokušavam da odgonetnem mehanizam koji pokreće ljudsku interakciju, trag koji ljudsko ponašanje ostavlja na pojedinca, ali i na kolektivnu svest. 

Razlika između dečje igre i pisanja je što deca to rade instiktivno, bez bojazni šta će drugi da misle o tome, samim tim rade usmeno i zbog toga što njihova apstraktna misao nije dovoljno razvijena, moraju da imaju rekvizite, dok odraslima nisu potrebne lutke koje bi u fizičkom svetu manifestovale likove rekreiranih događaja već se sve odvija u piščevoj imaginaciji i umesto oralnog izražavanja, pisac zapisuje događaje, kako bi kasnije mogao da im se vrati, da ih analizira, da ih uobliči, da im pruži umetničku formu, ali zadržavajući inicijalnu emociju.

Znajući sve to, dužan si da daš sebi slobodu da tvoje prvo pisanje bude najgore moguće, jer ključ prvog pisanja leži u samom zarobljavanju emocija na papir kroz događaje odnosno interakciju fiktivnih likova. Kada si emociju orobio i zabeležio na papiru, imaš svu slobodu da stilski urediš tekst tako da bude estetski primamljiv, ali nemoj zaboraviti da si dužan da zadržiš emociju kako bi čitalac osetio isto ili slično.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.