Pisanje romana – Dan 64.

Na momente se u ovom pisanju osećam kao u filmu Inception. Deluje mi da će roman biti komponovan poput ruske babuške, one lutke koju kad prepoloviš iz nje izađe ista takva, manja lutka, s tim, što prva lutka koju poloviš nije u romanu, već van njega. Prva lutka sam ja.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Pisanje romana – Dan 63.

U pisanju postoji jedno pravilo koje na engleskom glasi Show, don’t tell, a na srpskom bi to glasilo – Pokaži, ne pripovedaj iliti u prevodu, ako je neko ljut, nemoj reći da je ljut nego to pokaži kroz njegovo delanje ili njegove reči.

Naravno, tako nešto je lakše reći nego uraditi, zato se uvek i hvatamo pripovedanja umesto pokazivanja.

Čitalac uvek može da tumači dijalog po nekom svom nahođenju, i zato ako smo kroz dijalog imali nameru da pokažemo konflikt dve osobe, taj sukob neće svima biti jasan, bar ne na prvu loptu, ali možda nije ni bitno da svima bude jasan. Postoje neko procesi dubokou u našoj podsvesti koji nam govore kako se neko oseća čak i ako nikada ne verbalizujemo ta osećanja, ako ih nikada sami sebi ne kažemo.

Danas upravo tako nešto radio. Pokušao sam da ne verbalizujem strah pred kojim se nalazi moj glavni junak. Nesretnik mora da bira između dva zla i šta god da bude odabrao, kajaće se. Šta god da bude odabrao neće mu biti lako, ali najgore što može da uradi jeste da ne odabere ništa.

Poput mog glavnog junaka, ja sam danas imao dilemu, ali manje više i svakog drugo dana, da li da nešto ispripovedam ili pokažem. Intuitivno, uvek idem ka pripovedanju, baš kao u ovom blogu, ali kada pišem fikciju, svesno biram pokazivanje uprkos strahu da to neću izvesti na najbolji mogući način i da neću uspeti da prenesem ono što sam nameravao da prenesem.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Pisanje romana – Dan 62.

Ne sećam se kada sam poslednji put pisao nedeljom. Subotom uglavnom legnem nešto kasnije, jer gledam film nakon napornog dana u školi, i onda ne mogu da ustanem na vreme kako bih pisao. 

Međutim, juče nisam gledao film, legao sam prilično lano, i kada živite u pogrešnoj vremenskoj zoni, u maju krene da sviće već u 5, a kad uz to dodate odškrinuti zavesu na prozoru, veoma je lako ustati u 5. 

Možda ne baš najboljih 500 reči, i verovatno nešto što će ili biti skraćeno ili u potpunosti izbačeno, ali dobro iskustvo; napravio sam uvod u iduću scenu i upravo tom, uvodonom, rečenicom završio današnju seansu. 

Mnogo više deskriptivno nego inače. Dileme koje sam imao sam raščivijao i put ka idućem činu deluje sve jasniji.

Ne smem da zaboravim da je pisanje isto kao osvetljavanje šume baterijskom lampom; mnogo toga živi u šumi, ali ja mogu da vidim samo ono što moja lampa vidi.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Pisanje romana – Dan 61.

Moja hipoteza da pisanje direktno zavisi od kvaliteta mog sna se polako ispostavlja tačnom. Juče sam legao nešto kasnije nego inače, i jutros sam imao problema da se koncentrišem. Malo je reći da mi je um bio svuda osim u onome o čemu pišem. Al’ dobro, moraju da postoje i takvi dani.

Ipak, ne mogu još uvek da donosim zaključke povodom toga jer uzrok moje rasejanosti vrlo lako može biti i činjenica da sam ušao u poslednju scenu prvog čina. Scena u kojoj moj junak donosi odluku da krene u avanturu. Iako je moj junak možda siguran da želi da se upusti u tako nešto, ja još uvek nisam siguran šta je najbolji potez kog bi junak trebalo da načini i to je nešto što ću morati zajedno sa njim da prođem u narednih nekoliko dana, prosto jer ne postoji najbolji način.

U takvim situacijama, kada nisam siguran kojim putem da idem, imam tendenciju da budem rasejan. Rasejanost je jedan od načina da prepustim podsvesti da donese odluku, jer ona je upravo zadužena za to, ali nekada, dok pišem, mogu veoma jasno da osetim prisustvo racionalnog uma, i sve dileme i vaganja koja samo on može da ima. Tada skrećem njegovu pažnju na nešto drugo, što može biti neki glupi vebsajt, čitanje mejla, nešto što će ga primorati da vrši bilo kakve analize i pravu analizu ostavljam podsvesnom umu, jer šta je lik u jednoj knjizi nego deo piščeve podsvesti i ako hoćeš da lik bude autentičan, racio ne sme da donosi odluke koje bi lik trebalo da donosi.

Najkraće rečeno, kad se nalaziš na prekretnici, kada tvoj lik donosi veoma važne odluke, uperi neki laser na zid i zabavi svoj racionalni um kao što bi zabavio mačku.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Pisanje romana – Dan 60.

Ponekad pisanje ide toliko dobro, i toliko jasno možeš da vidiš ostatak priče, da želiš sve to zapišeš odjednom. 

Postoje dani kada razmišljam u rečima, i postoje dani kada razmišljam u slikama i danas je upravo jedan od tih dana; kada mogu da vidim roman kako se odmotava u slikama kao neki film i vidim ga od početka do kraja.

Slike se vide znatno jasnije nego reči i traju duže nego reči. 

Reči su samo alat kojima opisuješ slike. 

Problem sa slikama je što stvarno vrede 1000 reči, i kada vidiš slike koje te vode do kraja romana znaš da nećeš moći sve da ih zapišeš. 

Sve što možeš da uradiš jeste da u sinopsis u uneseš najpreciznije moguće opise tih slika kako bi u budućnosti, možda, mogao opet da ih se setiš i da ih opišeš.

Jednom kada vidiš te slike, i kada zapišeš njihove opise, moraš svakodnevno da im se vraćaš, da im posvetiš makar nekoliko trenutaka u toku dana, dok pereš zube, dok čekaš u redu na kasi, kad god imaš lufta, a i kad nemaš, i te slike će verovatno prizvati nove, pa čak i ako ih budeš zaboravio, imaćeš te nove.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Pisanje romana – Dan 59.

Moj roman trenutno ima 31.000 reči, što je gotovo trećina mog zacrtanog cilja od 100.000 reči, ali sama radnja još uvek nije zakoračila preko praga drugog čina, koji se uglavnom nalazi na četvrtini knjige i to može da znači dve stvari:

  • Ili će ovaj roman imati mnogo više od 100.000 reči
  • Ili ću kasnije morati drastično da skratim prvi čin kako ne bi bio predugačak i dosadan

Trećeg nema.

Ali, sad nije vreme da u detalje razmišljam i da se brinem o tome, ovo je puko zapažanje i izvesna mentalna beleška (pretpostavljam da sada, kada sam je zapisao, nije isključivo mentalna), koja će mi biti od koristi prilikom uređivanja.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Pisanje romana – Dan 58.

Juče sam  u toku dana imao misao povodom romana i moj utisak je bio da će to biti odličan dodatak romanu, ali nigde nisam zapisao tu misao. Sve što je vredno romana ne može tako lako da se zaboravi kako je ovo iščezlo, ako je ideja zaista bila dobra, vratiće se kad tad. Zaista retko zapisujem sve ideje, bilo velike, bilo malo već se držim isključivo onih koje mogu da upamtim.

Ranije sam imao praksu da ih zapisujem. Nekada sam se budio iz sna da bi ih zapisao, nekada sam ih zapisivao na zamagljenom staklu tuš kabine ili prozora, ali nikada on tih ideja nikada ništa nisam stvorio.

Ideje, ako su dobre, se vrate, čak i kada ih zaboravimo, a jedini problem je što i ne znamo da smo ih ranije već imali.

Danas sam napisao tih 500 reči znajući da sam juče mislio da ću zapisati upravo onu ideju koja mi je tada sinula, ali nisam. Zapisao sam nešto potpuno novo.

Šteta. Stvarno sam mislio da je ideja dobra i da će preživeti test vremena, koliko god to vreme kratko trajalo, i koliko god bilo isklučivo moje, dovoljno je da ubije sve loše ideje.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Pisanje romana – Dan 57.

Imam teoriju da je jedna od najvažnijih priprema za pisanje nema ništa da radi sa pisanjem, a ujedno ima baš sve da radi sa pisanjem, a to je spavanje. Nisam još počeo da merim, ali mogu da primetim da svaki put kada bih se naspavao, kada bih otišao na vreme u krevet, i kada bih dobro spavao, moje pisanje ide lako, a kada bih loše spavao, moje pisanje ne ide nikako.

U buduće ću morati da merim kvalitet sna i kvalitet pisanja kako bih zaista mogao da utvrdim vezu između ove dve radnje. Spavanje je nešto što sam već bio postavio visoko na listi prioriteta, kao osnovni stub zdravlja, ali ako budem utvrdio da je spavanje direktno odgovorno za kvalitet mog pisanja, za lakoću dolazaka mojih misli, spavanje će definitivno postati prioritet br. 1 u mom životu.

Kako to dr Metju Voker elegantno kaže, ako spavanje nije nešto najvažnije u našim životima, onda je to najveća glupost koju je priroda donela.

Istina je da se u toku spavanja odvija mnoštvo radnji, kako u našem mozgu, tako i u ostatku našeg tela, i ima logike da mnogo bolje nastupamo onda kada smo naspavani i odmorni nego kada smo premoreni.

S druge strane, malo šta na ovom svetu ima veze s logikom.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Pisanje romana – Dan 56.

Danas smo i dalje u istoj sceni. Nije bilo toliko opisa koliko juče i današnja sensa završena je početkom novog pita, tj. pravim početkom ove, moglo bi se reći ključne scene, ovog čina. Naš glavni lik je na pragu da donese odluku koja će ga uvesti u drugi čin iz kog vrlo brzo neće biti povratka.

Takve scene se često pišu danima i veoma oprezno, jer to su scene gde želiš da budiš apsolultno prisutan i dobro izvagaš sve moguće opcije koje lik ima, kako iz njegovog ugla tako iz ugla objektivnog posmatrača i tek kada shvatiš da on nema drugog izbora, tek tada donosiš odluku, jer ako je lik imao izlaz, roman ne postoji; roman ne funkcioniše.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Pisanje romana – Dan 55.

Vrlo čudna seansa danas. Već sam utvrdio da će ovaj roman obilovati unutrašnjim konfliktima, ali današnjih 500 reči se svelo na unutrašnji monog i opis grada. Sumnjam da će sve završiti u konačnoj verziji iako vrlo dobro oslikava sam grad. Što je mnogo mnogo je. Reči u romanu bi trebalo da guraju radnju napred. Dugački statički opisi su davno prošla stvar, osim ako se izvedu na pravi način.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.