Pisanje romana – Dan 143.

Danas sam završio dve scene novog poglavlja. Prilično veliko poglavlje je u pitanju, ali mi ne deleju da može biti rastavljeno u dva zasebna. 

Poglavlje obiluje mnoštvom flešbekova, koji su i te kako bitni za dalji razvoj događaja. Problem sa flešbekovima je što često mogu biti nešto “lepo” napisano koje nema mesta u romanu, ili u priči, već je neka priča za sebe. Da bih utvrdio da li flešbek ostaje ili ne ostaje u romanu, moram da zamislim kako bi roman izgledao bez njega. U ovom slučaju, flešbek je ključan za odluku koju će glavni lik doneti u budućnosti. Da nije imao taj flešbek, nikada ne bi mogao da donese odluku koju je doneo. Samim tim, ako bih izbacio flešbek, morao bih da menjam tok romana; što je takođe validna opcija, pod uslovom da želim da menjam tok romana na tom raskršću.

Juče sam čitao The Molecule of More by Daniel Z. Lieberman gde se između ostalog govori o uticaju snova na kreativan rad. Lieberman kaže da nivo apstraktne misli zavisi od toga kako smo se probudili. Ako se probudimo dok sanjamo, još neko vreme ostanemo u tom apstraktnom i bizarnom svetu i mnogo nam je lakše, na primer, da dolazimo do novih kreativnih rešenja, bilo da se bavimo pisanjem ili nekim drugim stvaralačkim radom. S druge strane, ako se probudimo kada ne sanjamo ništa, nivo apstrakcije u našim mislima je znatno niži.

Oduvek sam znao da je moje pisanje bilo najbolje izjutra, a kako dan odmiče tako opada i kvalitet mog pisanja; posebno kreativnog, ali nisam znao da postoji biološko objašnjenje za tako nešto. Za tu pojavu je zaslužan dopamin. Dopamin je prilično aktivan u toku snova i potpomaže kreativnost. U momentu kada se probudimo dok sanjamo naš mozak je okupan dopaminom.

Kako opada nivo dopamina tako opada i nivo naše kreativnosti. Što se i te kako može primetiti u ovom tekstu jer je napisan gotovo tri sata nakon buđenja.

Jutros sam imao prilike da testiram ovu teoriju jer sam se probudio iz sna. Pisanje je bilo vrlo dobro. Samim tim što sam znao da sam se probudio iz sna, odlučio sam da isključim kritički um što je više moguće, i da pustim mašti na volju, što bi se reklo. Ostao sam prilično iznenađen u kojoj meri alegorije, metafore i poređenja dolaze praktično bez napore kada pišem pod uticajem dopamina izazvanog snovima. 

Nije prvi put da iskusim tako nešto, ali do sada nisam znao zbog čega je to slučaj, pa sam manje-više to pripisivao sreći ili prosto “takav mi je dan”.

Pitam se sada, da li je uopšte pametno pisati onih dana kada se ne probudiš u toku sna? Da li je onda vreme za analitički um?

U svakom slučaju, u buduće ću više pažnje obratiti na to na koji način i u kojoj fazi spavanja sam se probudio, jer očigledno u velikoj meri utiče na rad.

Još bih dodao da kada znam da slušanje muzike može da izaziva lučenje dopamina, onda je jasno zašto mi pisanje daleko lakše padne uz muziku.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.