Već koji put govorim da mi izuzetno prija da pišem uz muziku i onda to nekako smetnem s uma i prosto prestanem da puštam muziku kada hoću da pišem.
Prethodni roman sam pisao uz Mocartov Rekvijem, dok ovaj roman pišem uz Balaševića. Ne smeta mi što razumem reči. Ne odvraćaju mi pažnju. Štaviše, kada pre podne pustim Balaševića moj mozak dobije signal da je vreme za pisanje i prosto ne razmišljam ni o čemu drugom nego o tome što bi trebalo da pišem.
Tišina je veći pritisak za pisanje nego prazan papir iliti beo monitor bez ijedne reči na njemu.
Jedna od zanimljivih stvari koje mogu da se dese dok pišeš uz muziku jeste da zapisuješ reč koju pevač tog momenta izgovara u pesmi. Vrlo čudan osećaj, i nikad se ne navikneš na to.
Ne znam da li zato što znam sve pesme napamet, podsvesno krenem da razmišljam u okviru reči koje se nalaze u pesmi ili pa samim tim povećavam verovatnoću da ću zapisati određenu reč u određenom momentu, ili je prosto slučajnost i neke reči su prosto dovoljno učestale da se tako nešto prosto mora, kad-tad, desiti.
Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu kako ih ne biste u buduće propustili, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.
