Pisanje romana – Dan 111.

Kada sam pisao prvi roman, dogodilo se to da sam napisao jednu priču do pola, saterao se u ćošak, i nikad nisam nastavio, zatim sam napisao drugu priču do pola sa istim rezultatom. 

Na kraju se ispostavilo da je najlogičniji mogući potez da spojim te dve priče u jednu i napravim jednu kohezivnu celinu za koju se ispostavilo da je bila prilično uspešna.

Pišući drugi roman, prolazim kroz sličan proces. Najveća razlika je što nisam napisao dve priče do pola već nešto više; šest da budem precizniji. I opet, najlogičnije rešenje problema je da spojim neke od priča u jednu, jer se prosto nadovezuju jedna na drugu i odlično se upotpunjavaju, kao dva dela slagalice.

Od tih šest priča, neke su nastale kao izgranci originalne prve priče, koju sam napisao još u periodu između 2015. i 2016. godine, i čije sam pisanje prekinuo neposredno pre odlaska u Kinu. 

Ta priča je imala rečenicu za koju sam znao da će biti rečenica kojom će da počne moj idući roman: „Kad umreš, odeš u Moneovu sliku”, rekla mi je devojčica kada mi je prvi put došla u san. Da je pre šest godina nisam ubio, ona bi sada napunila pet.

To je jedna od rečenica koja me je ubedila da ću kad-tad napisati drugi roman, jer roman koji počinje takvom rečenicom, jednostavno mora biti napisan.

Danas sam zapravo krenuo da usmeravam roman u novom pravcu i da ugrađujem u njega delove još jedne priče koja će ga konačno učiniti kompanktnimi dovoljno interesantnim. 

Mislim da još uvek nema potrebe za novim sižeom, već bi trebalo lagano da ugrađujem deo po deo, jer imam dovoljno jaku osnovu na koju mogu da se oslonim i čije elemente mogu s lakoćom da premeštam s jednog kraja romana na drugi, i gledajući iz ove perspektive, deluje mi da bi mi siže više bio smetnja i ograničenje nego korist, pa bi prilikom ubacivanja druge priče u postojeću trebalo da se služim svojim pripovedačkim instinktom.