Kapacitet mog pisanja se definitivno povećao. I danas sam bez problema napisao 1000 reči za nekih 60 minuta. Ne mogu to isključivo da pripišem brzom kucanju, jer zapravo i ne kucam naročito brzo, već iz toga stoji nešto drugo. Pretpostavljam veliki trening i bezbroj seansi pisanja blogova i fikcije čak i onda kada mi se nije pisalo.
Današnja seansa otišla je u nekom nepoznatom pravcu, i u momentima sam se pitao šta se kog đavola dogaša, ali nisam se protivio, već sam pustio pisanje da ide u smeru u kom je želelo da ide.
Kada mi je iskočilo obaveštenje da sam otkucao 1000 reči, imao sam želju da idem dalje, jer sam se tog trena uplašio da sutradan možda neću moći da zađem u te čudne aleje u kojima sam danas bio, jer ih je očigledno vrlo teško naći, ali sam ipak prestao da kucam nakon što sam otkucao još pet, šest reči.
Ako ne budem mogao sutra da nastavim to znači da čitava ta scena ne pripada romanu i da će morati da bude izbačena, ali ako sutradan ne budem imao problema da nastavim u istom ritmu, onda je ta scena upravo ono što tom romanu nedostaje.
Najčešće da bih uhvatio ritam scene na kojoj radim porbeno je da pročitam poslenju rečenicu i da tačno znam gde sam stao, a ako sam prekunuo pisanje u pola rečenice, onda pročitao samo nju, nedovršenu rečenicu, i ako reči ne dođu odmah, obrišem je i pročitam prethodnu, i potom ili dopišem reči koje sam prethodno obrisao, pod uslovom da ih se setim i da sam se setio kuda ta rečenica ide, ili otpočnem potpuno novu rečenicu koja vodi me vodu u neke nepoznate predele.
Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu kako ih ne biste u buduće propustili, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.
