Pisanje romana – Dan 87.

Napisao sam 1000 reči u toku prepodneva. 

Kada znam da neki ljudi provedu čitav dan, ili čitavu nedelju pišući 1000 reči, a meni je za to potrebo 60 minuta, kada imam dobar dan, poput ovog današnjeg, pitam se da li možda nešto ne radim kako bi trebalo?

Da li ne razmišljam dovoljno duboko? Da li su moje rečenice suviše proste? Da li su moje priče suviše trivijalne? Da li su žudnje mojih likova suviše primitivne? Da li se dijalog mojih likova odvija na jednom neprirodnom nivou? Da li je dijalog uopšteno suvišan u pripovedanju, a ja se toliko oslanjam na njega? Da li sve to podseća na jednu veliku telenovelu u pisanom obliku, jer to je upravo ono što se može stvoriti za kratko vreme?

S druge strane, svestan sam da postoji takozvani “imposter syndrome” iliti sindrom prevaranta od kog mnogi stvaraoci pate i njega odlikuje večiti strah da nismo dovoljno dobri i da će nas kad-tad provaliti. Ali čak i to što sam svestan jednog takvog, mogu slobodno da kažem, poremećaja, to me ne sprečava da patim od njega.

Jedino što mi moje saznanje donosi jeste da pišem uprkos toj sumnji da pišem jednu veliku ništavnu stvar, jer znam da su mnogi pre mene isto mislili za svoj rad. Neki su, nažalost, bili i u pravu, ali se ja ipak nadam da nisam među njima.

Greška koju možeš da napraviš kada imaš takve sumnje jeste da nekome pokažeš svoj rukopis, jer će i najmanje potvrde sumnje onoga ko je pročitao rukopis u nastajanju značiti konačnu presudu. Prostije rečeno, ako ti neko ko je pročitao taj prvi draft bude rekao da možda baš i nije najbolji, to vrlo lako može da te zauvek onesposobi da ikada završiš prvi draft, za kog i sam znaš da nikada neće biti dobar, bez obzira ko ga piše.

Šta ako rukopis pokažeš nekom drugom piscu, koji zna da je prvi draft uvek sranje? Tada rizikuješ da poljuljaš njegovo samopouzdanje, ako bude smatrao da je rukopis dobar, a to je nešto što ne želiš da učiniš svom saborcu, a ako bude mislio da je rukopis loš, reći će ti to, i počeće da ti sugeriše stvari zbog kojih ćeš se osećati loše jer ih se nisi ti setio.

Čuvaj taj prvi draft kao najveću tajnu čije te odavanje može koštati života, bez obzira koliki poriv imao da ga nekome pokažeš. Taj poriv radi u korist Otpora i jednom kad mu Otpor bude imao pristupa, završio si.

Čuvaj i drugi i treći, sve dok ne dođeš do onog momenta da je rukopis spreman za druge i da znaš da sam nisi mogao bolje da ga napišeš. Ako je tvoj roman i dalje loš, možeš ga popraviti uz tuđe sugestije, ili ga zauvek napustiti i pisati novi, a pustiti druge da odluče da li je dovoljno dobar za štampu ili ne. A čak i najlošiji roman, ako je zavšren, dobar je za štampu.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.