Pisanje ima čudne puteve. Jednog dana će te odvesti na vrh sveta, drugog dana će te provesti putevima mizerije, trećeg ćeš biti potpuno sluđen putevima kojim te vodi, četvrtog dana ćeš se pitati zašto si uopšte i krenuo na put i da li uopšte postoji krajnja destinacija, i tako iz dana u dan, neka nova pitanja, bez ijednog odgvora, i čini ti se da si upao u neki začarani krug.
Ne mogu da tvrdim da postoji jasan obrazac, jer nisam nikada analzirao iz dovoljne blizine, ali da postoje dani koje sam nabrojao, neke sam možda u brzini i nemarnisti i izostavio jer ih nisam davno doživeo, i jedino što mogu da tvrdim da se oni događaju i ponavljaju i da ja, trenutno, ne znam kakav je dan na današnjem repertoaru sve dok ne sednem da pišem.
Danas je bio onaj čudni dan u toku kog niti znam kuda idem, niti znam zašto sam bilo gde i pošao, i pitam se, ako se drumovi ovakvi, kakva li je tek destinacija?
Da sam napisao 1000 reči jesam, i to je nešto što me raduje, ali da sam bio na čudnom mestu, bio sam, i da li je to nešto što me raduje? Ne znam. Više mi se čini da me plaši, ali to je dobar znak; idemo tamo gde nas strah vodi; tamo gde je najstrašnije.
Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu kako ih ne biste u buduće propustili, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.
